fbpx
Vrh

U godini u kojoj je svako planiranje obesmislila emidemiološka situacija, gotovo svaki rezervisan aranžman otkazan i gde putovanja preko granice čekaju neku bolju priliku, malo je onih koji reše da svoj odmor provedu par stotina kilometara dalje od grada u kome žive.

I dok su se oni hrabriji odlučivali ili za Egipat ili za Crnu Goru, Beograđanin Vladimir Miljanić rešio je da poseti – Prištinu. Na Kosovu i Metohiji nikada do sada nije bio, a zašto se baš pre mesec dana na to odlučio i kakve utiske nosi iz ovog srpskog grada koji sada nastanjuju kosovski Albanci, priča za Otvoreni kofer.

“Prištinu sam želeo da posetim poslednje dve, tri godine jer sam malo znao o tom mestu. Nikoga nisam znao ko je skoro bio tamo. Bila mi je primamljiva zbog komplikovanog odnosa Albanaca i Srba, istorije, a onda i zbog činjenice da je to veliki grad, koji ima skoro pola miliona ljudi. Bio sam siguran da je zbog tih stvari vredi posetiti, i bio sam u pravu”, započinje priču ovaj avanturista koji je do sada obišao tridesetak zemalja i čiji su hobi putovanja.”

Mnogo podignutih spomenika posvećeno je dešavanjima ’99-te, da je u pitanju jedan od nekada najvećih srpskih gradova više ništa ne upućuje. Bez obzira na to, ovo vikend putovanje opisuje kao “jako interesanatno” i objašnjava zašto.

“Grad je pomalo Zapad, a pomalo Istok. Iznenadilo me je koliko zelenila, cveća ima ama baš svuda po gradu, kafića i restorana usred prostranih parkova, sa lejzi begovima umesto stolica i ukrasnim sijalicama koje vise sa drveća jako visoko postavljene. Koliko je baš sve jeftino, ništa nije koštalo onoliko koliko bi koštalo u Beogradu, a većina stvari je bila dosta pristupačnija, čak i duplo. U centru grada velika moka je evro, nigde nije skuplje. Noćenje u hostelu, koji je pored spomenika Majke Tereze, je bilo oko 1.000 dinara. Posebno sam obratio pažnju na njihove heroje i ljude koje veličaju, za koje ne mogu da zamislim da ih tako posmatraju u mom rodnom gradu. Bulevar Bila Klintona, spomenik Medlin Olbrajt, itd. Većina spomenika je posvećena dešavanjima devedesetih. Primetio sam da mnoge svetski poznate brendove, kojih ima po regionu, nema u Prištini.”

Turista iz Bosne

Iako je na Kosovo otišao bez predrasuda, bilo je situacija u kojima je procenio da je bolje da prećuti da je Srbin i da sa stanovnicima koji su mu se obratili komunicira na engleskom.

“Ljudi su generalno jako ljubazni, i konobari, i ljudi na ulicama, i policija, koja nas je u par navrata opominjala zbog maski jer su maske obavezne i na ulicama zbog pandemije korone. Srbe nismo videli u Prištini, koliko znam tamo ih ili više nema ili ih ima samo nekoliko porodica, Albanci su bili pristojni, kulturni, iako smo se, priznajem, pomalo pribojavali kako će reagovati ako čuju da pričamo srpski. Engleski smo koristili gotovo svuda. Dva puta sam procenio da je bolje da ne ističemo da smo iz Srbije, jednom kad je prodavac srednjih godina bio zainteresovan da priča sa nama, a nisam hteo da rizikujem, drugi put kad je skitnica u parku insistirala da joj kažemo odakle smo. Oba puta sam rekao da smo iz Bosne. Moguće da ne bismo imali problema i da smo rekli da smo iz Beograda, al’ eto, intuicija neka.”

Na svakom  ćošku se mogu videti zastave Kosova, Albanije i SAD-a. Srpski jezik tokom boravka u Prištini nisu imali prilike nijednom da čuju, ponegde se samo moglo naleteti na vranjske tablice. Na pitanje koliko su se očekivanja razlikovala od iskustva kaže da većih očekivanja nije ni bilo.

“Nisam imao neka veća očekivanja, jer sam jako malo znao o Prištini. Očekivao sam, recimo, da bude jeftino, da se oseti netrpeljivost prema Jugoslaviji, Srbiji, što je i bilo. To je negde to. Grad ima mnogo toga da ponudi, od katoličkih katedrala, preko džamija, do nikad u potpunosti završenog pravoslavnog hrama; od predivnog pogleda na grad sa mirnog brda sa spomenikom Permendore do krcatog centra koji je ceo u niziji; od velikih bulevara punih fast fud lokala i butika do malih ulica sličnih Skadarliji, idealnih za noćni život kao što je 2 Korriku.”

Incidenata sa Albancima nije bilo, ali se šala na račun bezbednosti završila saobraćajnom nezgodom.

“Tokom boravka na Kosovu sve vreme smo znali da se šalimo među nama da se ‘nećemo vratiti čitavi u Beograd jer smo Srbi’. Jasno, nikakav problem nismo imali, a u povratku kući pričali smo u autobusu o svemu što smo videli u Prištini. Nekih 70 km pred Beograd nas je, međutim, udario šleper nasred auto-puta. Zaspao čovek za volanom. Nama ništa nije bilo, vozilo je bilo dosta oštećeno, al’ je bilo traumatično probuditi se uz veliki prasak, što se meni desilo. Vriska, policija, sati potom na auto-putu, haos. Tad smo rešili da nećemo više da se sprdamo da se nećemo vratiti čitavi sa nekog puta.”

SAD, Island i Izrael
Vladimir svaki slobodan trenutak koristi za putovanja. U ovoj godini ih je svakako bilo najmanje. Iako se najčešće odlučuje za jeftine vikend varijante, bilo je i onih za koja je vredelo štedeti mesecima.
“Gotovo svaki slobodan dan i odmor koristim za putovanja, kraća ili duža. Za neke stvari vredi izdvojiti novac, poput aviona ili smeštaja u centru, al’ naravno uvek nastojim da prođem jeftinije gde mogu, kao i većina. Putovanja nisu skupa ako si snalažljiv. Od svih dosadašnjih destinacija bih izdvojio SAD, zbog ludačke energije u tamošnjim mestima u kojima sam bio, Grčku, čija su ostrva fenomenalna, Island, jer je nešto potpuno drugačije od svega i preuzbudljivo. Izrael je jedna od poslednjih zemalja u kojoj sam bio i ostavio je mnogo jak utisak na mene.”

Na pitanje gde dalje, koja je sledeća destinacija, odgovara – Albanija.

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar