fbpx
Vrh
Foto: Privatna arhiva

Sa 19 godina počeo je da radi kao turistički vodič, sa 22 je Srbiju zamenio Amerikom, a onda Havajima, zatim Tasosom, pa Tajlandom, ali nije prestao da putuje, čak ni onda kada se vratio. Do sada je obišao 50 zemalja, pet godina proveo je u drugim državama, a zatim shvatio da mu je mesto u IT-ju, u Srbiji, pa je sa 27 godina otvorio firmu u Beogradu.

U stvari, za njega ne postoji jedno mesto. Gde god je poželeo da bude – bio je, a onda, kada opet poželi da putuje, kupi kartu, spakuje ranac i ide. Kaže – jednostavno je, samo kreneš.

Krenimo prvo sa njegovom pričom, koju je gotovo nemoguće ispričati hronološki. Njegovo ime je Stefan Momčilović. Petocifrenom broju Instagram korisnika je poznat kao Moma oko sveta.

OTKUD ŽELJA ZA PUTOVANJIMA

Kao dete, godinu dana proveo je u Rusiji. Kada se vratio u Srbiju, istrajao je u nameri da se bavi turizmom. Kako to obično i biva, prva iskustva počeo je da stiče u jednoj turističkoj agenciji za mlade – ređale su se ture po popularnim grčkim letovalištima, leta je provodio na grčkim ostrvima, a onda je, preko Work&Travel programa, rešio da upozna Ameriku, da bi se neku godinu kasnije i vratio.

“Iskreno, nisam toliko očaran Amerikom. Video sam tada i Las Vegas, San Francisko, Majami, Los Anđeles, Njujork… Jedno vreme sam živeo u Nju Orleansu dok sam radio u hotelu, baš u Burbon Stritu. Ne ponovilo se nikome. Kao da živiš na vašaru četiri meseca”, priseća se Momčilović svog iskustva za Otvoreni kofer.

Iako je bio u Burmi, u Mijanmaru obilazio ne tako bezbedna mesta, zalazio u brazilske favele, tvrdi da nema opasnijih mesta nego u Americi.

“Sećam se situacije kada sam otišao u Ričmond (koji godišnje po glavi stanovnika ima isti broj ubistava kao Sijera Leone u Africi). Gledam u bodljikave žice i patike koje vise sa njih. Tresem se, nema nijednog belog čoveka oko mene. Kofer su mi izgubili, na sebi sam imao neku kožnu jaknu i primećujem kako me opkoljavaju. U tom trenutku sam instinktivno izvadio telefon i počeo da se derem na ruskom. Srećom, krenuli su da se sklanjaju i onda sam uspeo da uđem u voz.”

ŽIVOT NA HAVAJIMA

Ameriku je ubrzo zamenio Havajima. Bez ikakvog plana dao je otkaz, spakovao sve u jedan kofer i već prvog dana – našao posao.

“Uvek mi je bila želja da odem na Havaje, stalno sam pričao o tome. Čim sam stigao otišao sam u grčku crkvu i baš tada je pravoslavni sveštenik bio u poseti crkvi u kojoj je bilo 40 Srba, koje sam tada i upoznao. Havaji su specifični. Skupo je mesto. Tamo ne ide svako. Radio sam dva posla. U jednom trenutku, kada sam obišao celo ostrvo, nakon gotovo godinu dana, pomislio sam: ‘čekaj, Stefane, zašto si išao u školu 20 godina?’”

Kuda sa Havaja? U tom trenutku je razmišljao da li da se vrati u Srbiju, potraži posao u Abu Dabiju gde je imao druga ili se ukrca na let za Japan. Kako se donosi odluka u tako bitnim momentima i šta je to što prevagne?

“Uvek biram ono teže. Tu nikada nisam pogrešio, jer ono što je lakše, ima neki razlog zašto je lakše.”

Odlučio se za Japan.

“Pravi doživljaj je bio voziti se šinkansenom koji ide 300 na sat, a tebi radi internet u tunelu. Svi tihi, čitaju, neko sluša muziku, ja snimam Fejsbuk lajv i vičem. Dolazi čovek, hoće da me uhapsi, jer pravim nered. Generalno, što se Japana tiče, imao sam najautentičniji doživljaj, jer me je vodio lokalac, a Japanci su mnogo zatvoreni”.

Nakon sedam dana provedenih u “zemlji izlazlećeg sunca”, otišao je u Koreju, a onda odatle za Beograd, konačno.

IZ TURIZMA U IT

Po povratku u Beograd, pre dve godine, otvorio je IT firmu u čemu se, kaže, pronašao. Na pitanje otkud IT u celoj priči, objašnjava kroz smeh:

“Kada sam 2014. diplomirao turizam i ekonomiju hteo sam da upišem master na fonu FON, HR odsek. Pao sam prijemni, ali su me onda zvali da me pitaju da li želim da upišem IT smer, ima slobodnih mesta. Upisao sam i odmah nakon toga otišao na Tajland. Kada sam se vratio već su odslušali predmet Baze podataka 2. Pitam ja: ‘kad se sluša Baze podataka 1?’, kažu: ‘u Srednjoj tehničkoj školi’.”

“To je bilo nekih godinu i po dana pakla mog života, ali sam ga završio, sa prosekom 9. Nisam znao sestri da krekujem igricu SIMS, a evo sada sam IT inženjer. Ništa nisam znao, ali samo volja i trud. Ne znam da napravim aplikaciju, pa mi je neko napravi, pa ja ne znam da objasnim, pa me obore… Dvanaest puta me je obarao na kolokvijumu i na kraju sam položio”.

Kada je završio master, vratio se turizmu, ali je znao da tu diplomu jednom treba da iskoristi. Povratak sa Havaja se pokazao kao pravi trenutak.

“Pre dve godine ne bih mogao da zamislim sebe da sam tu gde jesam sada, ali eto, možda sam sebi zatvorio vrata raja, vratio se sa Havaja, ali sam otvorio druga i pokazao da i ovde može da bude raj.”

Firma sa kojom trenutno sarađuje je iz Amerike, ali čak i ova naizgled uobičajena priča ima zanimljivu pozadinu.

“Dok sam radio u Nju Orleansu direktor iz Altante sa kojim sada poslujem je došao tada na simpozijum. Čuo je mene i još jednog Srbina da se domunđavamo u šanku i pitao da li može da dobije piće. Drugar kaže: ‘nema, bar radi od četiri’. Ja mu dam dva. Ja sada radim sa njim, moj drug je i dalje u Nju Orleansu, za istim tim šankom.”

SRBIJA VS. INOSTRANSTVO

Govoreći o školovanju i radu u inostranstvu, nakon što je bio u prilici da “preko grane” radi različite tipove poslova, ali i da vidi kako mnoge druge zemlje funkcionišu po tom pitanju, jednu stvar posebno naglašava.

“Problem sa našim mladima je što niko ne zna da iskoristi resurse koje Srbija daje, a koje ne možeš da ostvariš u inostranstvu, a to je pre svega edukacija. Na Zapadu su zakucani tim edukativnim sistemom. Upoznao sam devojku koja je studirala Umetnost Mesopotamije, to ju je koštalo 210.000 dolara. Ovde, ako hoćeš da se potrudiš, država će da ti plati.

Ja ne bih mogao na Havaje da odem i pet meseci sedim kući i učim. Tamo život košta 3.000 dolara da platiš račune i to ako živiš sa tri cimera. Na Zapadu te roditelji isteraju iz kuće čim završiš srednju školu. Ja imam prijatelje u Americi kojima su roditelji neverovatno bogati, ali su oni su u dugovima za koledž.”

Svi misle da u Americi završiš fakultet i direktor si. Nisi. Ne kažem da ljudi treba da ostanu u Srbiji. Meni ako se otvori šansa da idem za neki Sidnej, Singapur, u struci, normalno da ću da odem, ali pričam o mogućnosti koju ovde imaš. Nije sve u tome da se ode, treba da odeš kao neko koga će da cene.”

OD AVIONSKE KARTE DO AVANTURE

Vratimo se putovanjima. Ono što bi verovatno svaki Srbin već do sada pitao jeste: “Odakle para za tolika putovanja?” Zahvaljujući drugarici koja radi kao stjuardesa u jednoj avio-kompaniji, Moma karte kupuje po znatno nižoj ceni. To je jedina, ali značajna olakšica koju ima.

“Obično sednem na aerodrom i pre nego što uđem u avion bukiram smeštaj, samo da bih imao rezervaciju ako me pitaju. Svugde možeš da jedeš za dva-tri evra, pa i u Njujorku. Mada su Evropa i Južna Amerika skupe. Ali opet, sve je moguće. Samo treba izaći iz zone komfora.

Ja sam u Minhen otišao na jedan dan, posle posla, u Vijetnam na dva dana zbog devojke. Bio sam u hotelu u kom je noć 9 dolara, što je jako skupo za Vijetnam, ali u tu cenu imaš doručak i dva piva uveče. Imao sam momente kada stvarno nisam imao da jedem, niti gde da spavam, švercuješ se u hostel na ljuljašci jer nemaš da platiš.”

TRENUCI KOJE PAMTI

“Ima nekih stvari koje te ostave bez reči. Recimo, neki zalasci sunca, znam da zvuči romantično. Na Havajima sam radio na plaži, svaki dan je zalazak sunca bio drugačiji, a bio sam tamo 200-300 dana. Što se tiče situacija, to uglavnom budu neke sitnice. Uvek je to neka anegdota. Postoji milion.”

“Kada sam radio na Havajima, često su me zapitkivali odakle sam, zbog akcenta koji sam čuvao, jer su davali veći bakšiš, a i devojke su to volele. Dva puta se desilo da je neko pogodio. Prvi put je došao čovek i rekao: You must be from Serbia or Croatia, ja kažem: ‘da iz Srbije, kako znaš?’, kaže: ‘pa uzela mi jedna žena sve’, bivša žena.”

“Drugi kad me je pitao odakle sam, kažem: ‘ajde pogodi’, on kaže: ‘Beograd, Srbija. Bio sam u Srbiji dve godine, kao biciklista sam vozio za Partizan i napili se jednom i mene istetovirali’ i pokazuje mi tetovažu na kojoj piše ‘jebač’ i to u dve, tri boje. Kaže: ‘Evo, ja već nekoliko godina ‘bijem’ glavu kako da pravim američke pare i živim u Srbiji i nikako da sklopim kockice, ali kad ih budem sklopio vratiću se u Beograd’.”

Nekada putuje sam. Prednosti takvih putovanja su, kaže, što su isključivo lično iskustvo i što se više obraća pažnja na detalje, jer moraš da misliš na svaku sitnicu. Ipak, najbolje je putovati u društvu jedne osobe.

Vratimo se putovanjima. Ono što bi verovatno svaki Srbin već do sada pitao jeste: “Odakle para za tolika putovanja?” Zahvaljujući drugarici koja radi kao stjuardesa u jednoj avio-kompaniji, Moma karte kupuje po znatno nižoj ceni. To je jedina, ali značajna olakšica koju ima.

“U poslednje vreme često putujem sa drugom Borisom i gde god da idem nosim samo jedan ranac. Tako smo pre dve godine sa jednim rancem iz Beograda otišli za Rumuniju, iz Rumunije za Milano, pa u Marakeš. Odatle za Kazablanku, Lisabon, vratili se u Milano, pa za Budimpeštu. Iz Budimpešte, gde je bilo 37 stepeni za Kazahstan na minus 8. Za sve vremenske uslove smo imali garderobu”.

Sada gleda da mu putovanja budu avantura. I pored stalnog posla koji sada ima, bavi se još uvek turizmom, “po malo sa strane”, barem jednom u dva meseca.

“Iz turizma ne može da se izađe”, zaključuje ovaj dvadesetosmogodišnji svetski putnik kroz osmeh.

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar