fbpx
Vrh
Foto: Privatna arhiva

Nakon deset godina rada u jednoj kompaniji, Dijana Kocić je prošle godine odlučila da da otkaz. I pored stabilnih primanja i rešenog stambenog pitanja kupila je kartu za Afriku i otišla da volontira.

Da je to bilo “tek tako” – nije. Iako je mnogi nisu razumeli i govorili su joj da greši, rešila je da ušuškan i sređen život zameni izazovom koji joj je bio više nego potreban.

“Još kao mala sam imala želju da volontiram sa decom u Africi. Valjda gledajući Anđelinu Džoli i njenu porodicu, to mi je ostalo kao nešto što bih volela da doživim. Prošle godine sam želela da napravim promenu u karijeri i krenula sam u nepoznato. Duboko u sebi sam osećala da mi treba izazov, promena, nešto što će u meni buditi onaj ludi žar koji znam da imam – tamo gde me srce vuče sa radoznalošću da vidim šta je ono što će Afrika da mi donese. Dovela me je bliže sebi, mojoj suštini i pomogla mi da steknem samopouzdanje i veru u sebe koju do sada nisam imala”, započinje svoju priču Dijana.

 

View this post on Instagram

RADOST DELJENJA. ❤️ ⠀⠀ Znam da iznos koji treba da se skupi nekome ko ima milione ne znaci ništa. I da možda treba treptaj oka da se prebaci i sagradi nova škola. ⠀⠀ Ali znam i da ovi ljudi ovde i svoje malo što imaju dele sa mnom. Mesečna plata, pod uslovom da imaš posao, je 85$ mesečno. To je neka okej plata. Dnevnica je 4$ i da se razumemo, radili bi ljudi i za manje, koliko nemaju. I oni su i sa tim svojim malo – srećni i zahvalni i dele kao da je malo bogatstvo. ⠀⠀ Želim vam da osetite tu moć i ljubav prema deljenju i budete deo nečeg lepog. Da iako ste daleko, imate svoj uloženi dinar/evro/dolar u školi u Africi i pomognete jednom detetu da bude u komunikaciji sa ostatkom sveta i proširi svoje vidike. ⠀⠀ Želim vam da osetite radost koju dele sa mnom i da vidite zahvalnost u njihovim očima kada budu videli šta smo napravili i da kažete sebi: I ja sam bio/la deo ovoga. ⠀⠀ Želim vam da kažete sebi – e pa kad nisam već tamo, neka barem dam da neko ko ima manje od mene dobije nešto od nas koji se žalimo da smo siromašni. ⠀⠀ Želim da uz ljubav davanja bez očekivanja uložite u jednu školu i učionicu. Želim da vidite za 3 nedelje rezultate i da znate šta smo uradili zajedno. ⠀⠀ Počastvovana sam da imam priliku da sprovedem u delo nešto što je ovim ljudima tako značajno i veliko. I volela bih da vidite tu radost u očima direktorke škole Žanet kada joj kažem koliko smo skupili do sada. ⠀⠀ Verujte mi da se meni svaki put srce stegne i budem jako ponosna ❤️ ⠀ Da li ste uz mene i na ovom putu? 🌍 #dovoljanje1$ #sharingiscaring #arusha #tanzania #putujupoznaj #priceizafrike #obrazovanje #education

A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) on

U Tanzaniju je otišla u sopstvenoj organizaciji, pronašla državnu osnovnu školu u kojoj će volontirati – držati deci časove engleskog. Iako je otišla sa predrasudama, imala je samo pozitivna iskustva.

“Pa mišljenje je bilo vrlo šturo – nije baš bezbedno, važno je da budem oprezna i da se ponašam prema sebi odgovorno. Nisam imala osećaj da mogu toliko da se osećam kao kod svoje kuće u porodici gde sam živela niti koliko sam sposobna da se prilagodim okolnostima”, priseća se Dijana.

View this post on Instagram

BUDIMO PROMENA KOJU ŽELIMO DA VIDIMO U SVETU. ❤️ Bangata osnovna škola ima 527 dece od prvog do sedmog razreda. Ovako izgledaju njihovi djaci i uslovi života. Kada sam ih pitala da li se raduju raspustu, rekli su mi da vole da idu u školu. Pantalone i džemperi su im pocepani, košulje su im prljave, kape koje nose imaju rupe. Cipele i rančevi su im otrcani. Ali oni su srećni. Njihovi osmesi su zarazni. ❤️ Došla sam ovde da volontiram kao učiteljica i videla uslove života koji su mnogo drugačiji od onih koje vidjam u svojoj zemlji i školama u kojima sam bila. Želela sam da pomognem i napravim nešto lepo ovoj deci koja su me osvojila svojim osmesima, ljubavlju, zagrljajima. Pitala sam ih šta im nedostaje i rekli su mi lopte, atlasi i kompjuteri. Njihovi odgovori su me tek oduševili jer im uniforme, hrana koju jedu i nedostatak klupa nije važan. Želim da im zajedno sredimo sobu sa računarima, kupimo štampač, fotokopir, atlase i lopte. Verujem da ćemo u tome uspeti. Račun za donacije u dinarima: 205-9001019769258-57 Mail za uplatu na PayPal: di.kocic@gmail.com P.s. Ako znate nekog ko dolazi u naredne 3 nedelje u Tanzaniju i može da ponese dodatni kofer – javite mi u DM 🍀🙏🏻 Hajde da ovu planetu zajedno učinimo lepšim mestom za život. 🌍🤗 #love

A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) on

Smeštaj joj je ponudila direktorka škole, koja ima 28-oro braće i sestara. Njen otac je u četiri grada imao četiri žene, dok je njen čukundeda preminuo u 127. godini. Pre tri godine je napravio proslavu za rođendan, pozvao sve rođake i za tu priliku sve sam spremio.

“Porodica, i generalno zajednica, je jako važna. Ljudi se drže zajedno, druže, proslavljaju praznike i pomažu jedni drugima. Bake i deke su vrlo značajni i poštovani članovi društva prema kojima se ophodi sa puno pažnje. Žanet, ženu kod koje sam boravila, upoznala sam kada sam došla u selo Bangata da se raspitam o mogućnosti da volontiram i ona mi je tada ponudila da budem kod nje smeštena. Tanzanijci vole da vide bele ljude, drugačiji smo im i kao da im je počast da budemo tu. Žanet se sa svojom porodicom viđa redovno na venčanjima, krštenjima i drugim slavljima – neke od svojih rođaka je i ‘usvojila’. Pošto roditelji dece nemaju para za izdržavanje, onda kod Žanet žive i obavljaju kućne poslove a zauzvrat dobijaju hranu i neki novac.”

View this post on Instagram

ŽENA, MAJKA, KRALJICA. 👸🏾 Kada sam dolazila u Tanzaniju, znala sam da želim da doprinesem školi za koju budem radila. Nisam znala kako jer nisam imala osećaj šta im tačno treba. Nisam želela da budem samo broj u nekoj nevladinoj organizaciji, koja štancuje X volontera svake nedelje. Došla sam sa par kontakata i razmenjenih poruka, uz dubok osećaj u stomaku da ću ovde kada dodjem pronaći pravo mesto za sebe. Tako je i bilo. Na preporuku Gabriela, vlasnika @footslopestours agencije sa kojom sam išla na safari i u kojoj sam volontirala, stupila sam u kontakt sa Žanet. Ona je direktorka škole u selu Bangata nadomak Aruše, kojoj sam rekla da bih volela da predajem engleski u školi. Rekla je može. U svoju kuću me je primila kao svoje najstarije dete – ima ih četvoro pored mene. Najstarije je Gilbert, pa je zovu i mama Gilbert. Već prvog dana me je oduševila svojom majčinskom ljubavlju, pažnjom, pozitivnom energijom. Imala je tremu kako će mi biti u kući koja je drugačija od one u kojoj sam. Pitala me je sto puta da li sam okej sa tim da je toalet napolju. Na kraju je dodala da može da mi da kofu ako mi se pripiški u toku noći da ne moram da izlazim iz kuće. Vrlo je uvažena i poštovana žena u selu. Dvorište njene kuće je puno ljudi koji nešto rade i kojima obezbedjuje hranu ili novac za svoj doprinos. Primila je ćerku svog brata u kuću želeći da joj pomogne sa školovanjem i završavanjem fakulteta. Aika je zatrudnela nakon par meseci i kako tata nije prihvatio bebu, Bless je postao član njene porodice i još jedna osoba koju izdržava. Ne staje od jutra do mraka. Ujutru je u školi, popodne volontira u crkvi, u pauzama pere veš i kuva ručak za nas. Na sve to, uvek mi uz osmeh dobacuje: Dada Di, it’s tea time! Došla sam ovde da volontiram, dobila sam drugu mamu, prijatelja i iskrenog sagovornika. Na tome sam neizmerno zahvalna. Mama Gilbert je dete iz porodice koja je imala 27 dece. Njen tata je u četiri grada imao žene. Sve žene se znaju i sada na porodične proslave svi kolektivno dolaze. Želim da je i uživo upoznate pa vas sutra u 20h čekamo na IG live-u. Možete nam pisati sva pitanja koja imate u komentarima ili na story-jima ❤️ #priceizafrike

A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) on

Osim što im je držala časove engleskog jezika, učila ih je i srpskim pesmicama, uživala sa njima radeći i naučila da se smeje i onda kada naizgled nema razloga za to. Jedna od pesama koju su zajedno pevali bila je i “U svetu postoji jedno carstvo”.

“Za par dana smo naučili pesmicu, ukupno smo 3 sata vežbali. Zabavili smo se dok smo učili, njima je bilo zanimljivo da me gledaju kako objašnjavam melodiju i skakućem po učionici. Neverovatno mi je bilo koliko su oni želeli da vežbamo i učimo – nije bilo onoga da ih mrzi ili da negoduju što smo na času. Kada me vide deca bi potrčala da uđu u učionicu i smeste se. Koliko je bilo zanimljivo da belkinja predaje nešto, govori to i da su đaci iz drugih razreda visili po prozorima i virili sa vrata pokušavajući da budu tu. Na kraju smo ih pozvali da se priključe i uče sa nama.”

Tokom dva meseca volontiranja u Aruši osluškivala je njihove želje, na kraju, uspela je i da ih ostvari. Jedni su želeli loptu, drugi globus, treći kompjuter. Da bi uspela u svojoj nameri, pozvala je prijatelje putem društvenih mreža da se uključe u akciju i doniraju novac. Rezultat je bio nova učionica sa kompjuterima i pristupom internetu.

“Njima je renoviranje učionice bio dar od Boga. Sa takvom zahvalnošću i ljubavlju su gledali na mene i sve to što su dobili. Inače, da bi se kupila takva oprema morali bi roditelji da doniraju novac što bi za njih bio veliki izdatak. Ovako, deca će moći da se razvijaju iako žive u selu i krenu putem ostvarivanja svojih punih potencijala.”

 

View this post on Instagram

HVALA OD DRUGARA IZ BANGATE ❤️ Dan nakon priredbe sam htela da čujem utiske dece natenane. Kada sam došla u školu saletali su me, grlili, pokazivali su mi svoje torbe. Svako odeljenje je želelo da dodjem do njih pa su me dozivali preko prozora, vukli za ruku, pevali mi pesmicu od koje mi se topi srce. Imali smo prvi čas informatike kada smo otvorili kompjutere i naučili kako da ih upalimo i ugasimo. Bili su van sebe, okice su im samo uzbudjeno treptale. Imali su poruku za sve vas koji ste podelili priču iz Bangate, donirali, slali poruke podrške i ponude za doniranje čak i kada smo završili proces prikupljanja novca. Swipe na video ➡️ Hvala još jednom što ste bili deo mog tima za razvoj obrazovanja. Znam i da je sve ovo samo početak i da nas čeka puno projekata u budućnosti. Na blogu vas čeka cela priča šta smo sve zajedničkim snagama uradili u prethodnih mesec dana, kako je uložen novac koji smo skupili i šta je sledeće što planiram da realizujem… 🍀 #arusha #obrazovanje #deca #children #childrenofafrica #tanzania #tanzania🇹🇿 #priceizafrike

A post shared by Dijana Kocic (@dijana.kocic) on

PUTOVANJA KOJA MENJAJU POGLED NA SVET

“Sva moja putovanja su imala neku svrhu – s početka su to bila letovanja sa mamom i tatom, pa ekskurzije, folklore, takmičenja u debati, pa se nastavilo sa poslom i dovelo do potrebe da radim na svom stanju svesti kroz upoznavanje sa različitim kulturama i ljudima. Uživam u širenju vidika i razumevanju sveta oko sebe.”

Prvo putovanje, međutim, na koje se odvažila da ide sama bilo je u Nepal, koji u nekoliko reči opisuje kao magičan, uzvišen, miran.

“Odlazak u Nepal je bilo moje prvo putovanje na 21 dan, sa ljudima koje ne poznajem, bez prijatelja. Bio je to prvi put da sam išla da osvajam jedan od ozbiljnih planinskih vrhova i provela 10 dana pešačeći po planinama. Ovo je bilo i putovanje koje me je vratilo sebi. Kada provedete 10 dana u prirodi, uz samo zvuke cvrkuta ptica, žubor vode i šuštanje lišća glava vam se isprazni od svih informacija iz medija i okruženja i ostane samo suština. Tada sam počela da menjam svoj način gledanja na stvari i uvidela kakav život mi prija.”

Na pitanje čemu ju je Afrika naučila, odgovara:

“Naučila me je da živim u trenutku, da sve što želim mogu i da ostvarim. Da je lepota života u porodici, prijateljima i odnosima koje gradimo sa drugim ljudima. Da je moja priroda da budem napolju, u kontaktu sa ljudima, decom i da se bavim obrazovanjem.”

Iako je sigurno da će biti upamćena po gestovima koji će doprineti njihovom školovanju, iako je svoje volontiranje završila, u Tanzaniju planira da se vrati.

“Pokrenula sam radionice na kojima radim sa ljudima na ostvarenju njihovih želja, pomažem im da pronađu u sebi sve ono što im je važno i krenu prema ostvarenju. Pored toga, želim da se usavršavam na različite teme – od psihologije, preko komunokacije do preduzetništva. U budućnosti bih volela da otvorim školu i sada istražujem različite aspekte toga što bi za mene bila pravi program edukacija.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar