fbpx
Vrh

Foto: Youtube/Cinemanis travel

Zabrana putovanja van granica naše zemlje nagnala nas je da istražimo prirodne lepote Srbije, a ta istraga je rezultirala gužvama i pregrštom fotografija na društvenim mrežama. Iako se u jednom trenutku činilo da više nema mesta koje je ostalo nezapaženo i gde redovi za ulaznicu ili idealnu poziciju za dobru fotografiju nisu postali uobičajena stvar, postoji destinacija koja nije privukla naročitu pažnju, a ima izuzetan turistički potencijal.

Biser juga Srbije

Kanjon reke Vučjanke prava je oaza mira i netaknute prirode. Ovaj dragulj juga Srbije nalazi se na svega 18km od Leskovca. Tačno toliko dugačka je i reka Vučjanka koja izvire na planini Kukavica na oko 1.100m nadmorske visine, u srednjem toku prelazi u kanjon dubine do 300m, pa je korito puno virova, vodopada i slapova.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Србија (@serbian_gallery)

Oblast u znaku Skobaljića

Iznad kanjona, na strmoj i nepristupačnoj litici, nalazi se Skobaljić grad, srednjevekovna tvrđava sa ostacima bedema i kule iz prve polovine 15. veka. Grad, od koga danas postoje samo ostaci, poznat i kao Zelen Grad, podigao je Nikola Skobaljić, srpski vojvoda i poslednji vladar toga kraja.

Tvrđava je 1454. godine pala u ruke Turaka. Iako je Despot Đurađ Branković zabranio da se Turcima pruža ozbiljniji otpor, Nikola Skobaljić je rešio da im se suprotstavi te je tursku vojsku pokorio na današnjoj teritoriji Kosova. Međutim, Mehmed II Osvajač je uzvratio, napao srpsku vojsku i zarobio vojvodu. Skobaljić je, zajedno sa stricem, bio prvi Srbin koji je nabijen na kolac.

Veruje se da su u izgradnji tvrđave učestvovali svi, i muškarci i žene, a dok se radilo, svu decu, njih 77-oro, čuvala je jedna baka. Ostaci grada uvršteni su u kulturno blago Republike Srbije. Prošle godine pokrenuta je procedura da se Kukavica i Kanjon reke Vučjanke proglase zaštićenim područjem i predelom izuzetnih oblika.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vučje® (@riverrun_vucje)

Zašto baš Vučjanka?

Svako mesto, pa i ovo, poznato je po legendama. Zašto baš nazivi Vučjanka, Vučje, kroz koje ova reka i protiče, i Kukavica? Prema predanju, mnogo vojnika iz ovog kraja otišlo je da brani Kosovo tokom Kosovskog boja. Kako se mnogo njih nije ni vratilo, godinama zatim čuli su se kuknjava i plač njihovih majki, pa otud i ime Kukavica.

S druge strane, veruje se da su planinu nastanjivale različite vrste životinja i da je čopor vukova usred dana upao u selo i napravio pokolj drugih životinja zbog čega su stanovnici rešili da se spuste u podnožje same planine. Kao uspomenu na prostor koji su prethodno nastanjivali, nazvali su svoje selo Vučje. Vučje je nekada imalo status opštine, danas pripada Leskovcu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vučje® (@riverrun_vucje)

Druga najstarija hidroelektrana

Na izlasku iz kanjona, dugog dva kilometra, nalazi se hidroelektrana Vučje. Druga hidroelektrana u Srbiji po starosti i treća na Balkanu sagrađena je 1903. godine i od tada nije prestajala sa radom. Još uvek koristi opremu koja je prilikom izgradnje nabavljena. Najzaslužniji za njenu izgradnju je profesor Đorđe Stanojević, lični prijatelj Nikole Tesle. Ideja je bila da se modernizuje tekstilna industrija i osvetli Leskovac. Na ovom prostoru otvorena je prva fabrika u bivšoj Jugoslaviji.

Od ove elektrane do Leskovca podignut je i prvi dalekovod u Srbiji. U blizini je i nekoliko starih potočnih vodenica, jedna od njih stara je čak 280 godina i upravo toliko radi bez prestanka. U vreme Turaka bilo ih je čak 14 na 800m.

Vodeničar, koji tu radi više od 70 godina je sa svega pet godina počeo da se bavi ovim poslom.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vladan Trajković (@v.ladan_)

Najveća atrakcija

Najatraktivniji su Đokini virovi, koji se nalaze na najužem delu kanjona. Reč je o dva vira, prosečna dubina jednog je 4.5m. Drugi, nešto dublji, nazivaju i Crni vir. Nekada je moralo da se čeka na red da bi se okupalo u njima, danas, tek poneki lokalac dođe sa tom namerom.

Još jedna zanimljivost, koja krasi ovo područje, jeste da je na Kukavici pronađena „srpska aloja“ – lekovita biljka kojoj je ova planina jedino stanište ne samo u Srbiji već i u celoj Evropi.

Neki, međutim, ovo mesto pamte i po jednom Rusu, koji je živeo u samom kanjonu asketskim životom početkom 20. veka, belogardejcu Borisu Nepokupnoju. U ove krajeve stigao je 1920. godine, radio je kao nastavnik gimnastike u leskovačkoj gimnaziji i bio je strastveni ljubitelj sporta i prirode.

Bio je i učesnik Olimpijskih igara u Stokholmu 1912. godine kao predstavnik reprezentacije carske Rusije. Ostalo je zabeleženo i da je svakodnevno silazio iz svoje brvnare i odlazio u Vučje po namirnice. Boris je u odlasku svoj ranac punio kamenjem da bi istu težinu imao i kada bi se vraćao iz nabavke.

Jedna njegova izjava, koju je 1953. godine dao novinaru nedeljnika “Naša reč” ostala je zabeležena:

„Prošao sam mnoge zemlje. Bio sam u Sloveniji. Gledao bledske visine. Zaista su to lepi krajevi, ali u Sloveniji je leto hladno i vlažno, vrlo kišovito. No, Kukavica je sva u suncu i u zelenoj devičanskoj šumi“.

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar