fbpx
Vrh

Kada sam odlučio da dočekam 2020. godinu na Kipru, nisam znao šta me očekuje, osim mnogo lepšeg vremena nego u okovanom Beogradu. Tako je i bilo kada smo u zoru 31. decembra sleteli u Larnaku.

“Čoveče, ovo Sunce prži”, prijalo je mojoj koži dok sam to izgovarao.

Obilazak Slanog jezera doneo nam je razočarenje – flamingosa nema. Za njih je izgleda previše hladno. Nije bio optimističan ni vozač Bambu, dok nas je vozio oko jezera i pokazivao blago pečenje savesti što nas je za 3 km vožnje olakšao za 15 evra.

“To je praznična tarifa, danas ne idemo bez toga”, pravdao se.

Vozi, Bambu i nek ti je srećna Nova, pomislio sam, jer me je čovek podsetio da je praznik (zaista na plus 18 malo zaboravite…)

Stižemo u grad, prilično pust, miran. Nalazimo smeštaj. Kuća sa 4 spavaće sobe, u centru grada, 25 evra za noć. Ok, zima na Kipru ima svoje prednosti.

Šetnjica kroz grad prija, svi su opušteni. Tropsko voće na granama sjajan kontrast okićenim jelkama. Prvo što primećujemo je da je grad okićen s merom, što bi rekli naši (uz neizbežne džinovske jelke i poklone).

Euforije nigde. Šoping manije ni na vidiku. Opušten dan na Mediteranu. Posle 7 dana blokade ulica i kasa svih mogućih hipermarketa i centara u Beogradu, najava blokada i slavlja, i prijalo je, i bilo je iznenađujuće.

Toliko smo zaboravili da je poslednji dan 2019. godine da smo, kada smo u jednoj bašti kafića videli mlade kako skaču i igraju, prokomentarisali: možda je neka utakmica?!

Ne, ne, ovo je jedina dnevna žurka na koju smo naleteli. I to prilično skromna, činilo se. Ostali, zen! Oko 18 časova pala je noć i na ulicama je i dalje bilo ljudi, ali niko nigde nije žurio. Sasvim običan dan. Butici i radnje radile su do 19, 20 časova, neki marketi nisu ni prestali da rade.

Zaboravili smo da postoje petarde. Ništa nismo čuli sve do ponoći. Totalni mir u vili u centru Larnake. A onda smo oko 22h krenuli “do grada”, da negde dočekamo Novu.

Iako smo popodne videli nekoliko najava za “NY party”, u kafićima na promenadi ništa nije bilo drugačije, ponegde par balona kao dekoracija. Neki su doduše bili popunjeni, muzika nimalo glasna, ali svi su sedeli i uživali u piću i jelu, bez ikakve euforije.

Na trgu di-džej, 50-ak ljudi đuska. Dobro se provode. U ponoć vatromet. Mnogo ljudi sa decom je tu. Poneli su šampanjac, nazdravili. Nastavili šetnju pored mora. Kao da su zastali samo na minut da dočekaju novu 2020. godinu. Veselo je. Lepa je atmosfera. Bez grama euforije i tenzije.

Mnogo restorana je zatvoreno. Klasične “žurke” nisu postojale. Osim jedne (ličila je na svadbu, na kojoj svi sede, a ima i mladih i starijih, pevali su čini mi se neke tradicionalne pesme).

Mi nervozni Srbi sat i nešto tražili smo negde “organizovan doček”. Pa se smejali sebi. Seli u prvi restoran, naručili klopu, nazdravili, i vratili se do nasmejane “mase” na trgu.

I onda se na kraju zapitam: da li možemo da učimo od njih? Da li smo postali robovi prazničnog pritiska: da kupujemo, da ludujemo, trošimo što imamo i nemamo, punimo štekove hranom kao da će smak sveta? Da li su oni, od kojih je taj toliki konzumerizam i stigao, to prevazišli i prešli u zen mod, a mi i dalje kaskamo?

U 00:30 smo bili u smeštaju. Pili čaj i gledali na uspavanu Larnaku. Bez euforije.

Piše A. K.

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar