fbpx
Vrh
Foto: Privatna arhiva

O Kini kao potencijalnoj zemlji za život počela je da razmišlja pre tri godine kada je od rođake saznala za mogućnost zaposlenja na mestu predavača engleskog jezika. Iako je u tom momentu imala posao, rešila je da zajedno sa svojim dečkom završi neophodne kurseve, aplicira za posao i, konačno, spakuje svoje kofere.

“Otkad znam za sebe želim da se odselim. Moje sestre su 1993. godine otišle u Ameriku, tako da mi ta misao nije bila strašna, ni strana. Sve vreme sam imala tu ideju, ali nikako da se pokrenem. Međutim, tek kad kreneš da radiš shvatiš kako sistem u stvari ne funkcioniše. Uhvatila sam sebe u jednom momentu da me sve nervira. Pričala sam sa dečkom, on je bio isto u fazonu da ide. Tih dana sam srela rođaku koja je išla na kruseve kako bi stekla pravo da predaje engleski u Kini. Pomislim – to je interesantno, raspitamo se kod nje i kontaktiramo agenciju. Tokom leta smo završili kurseve i krenuli da tražimo poslove preko sajta GoAbroad”, priča dvadesetdevetogodišnja Prijepoljka Natalija Divac.

Imali su sreće da pronađu posao u istoj školi, u Fošanu, na granici sa Guangdžouom. Po dolasku u Kinu sve ih je spremno sačekalo, zahvaljujući ustanovi u kojoj će raditi, koja se pobrinula i oko procedura za radne vize.

“Pokupili su nas na aerodromu, dovezli u stan koji su za nas rentirali. Prethodno su zvali da nas pitaju šta nam sve treba u stanu. Sačekao nas je i paket dobrodošlice sa karticom za prevoz, priručnikom gde se nalaze restorani sa zapadnom hranom i slično. Tu je bila i asistentkinja zadužena da nam pomogne u svemu što nam treba – da nam pokaže gde je market, da pođe sa nama do banke, upozna sa školom…”

Prvi dodir s drugim svetom

I pored domaćinskog dočeka i tretmana kakav su imali nije bilo lako navići se na život u toliko drugačijoj zemlji.

“To je bio ogroman kulturološki šok, potpuno drugačiji svet. Ono što mi mislimo da je nekulturno, njima je to normalno i obrnuto. Na primer mnogo mljackaju kad jedu, jer tako daju do znanja da im se hrana dopada. Podriguju i puštaju gasove na ulici, smatraju da otrove ne treba zadržavati u organizmu. Njima je, sa druge strane, recimo nedopustivo da dok jedeš poližeš prste.”

Foto: Privatna arhiva

Hrana je bila druga stvar na koju je trebalo navići se.

“Milan je prvih mesec i po dana živeo od galeta i voća i izgubio je 12.5kg. Sve što ti se čini lepim na oko uglavnom nije. Šunka je slatka, kifle su slatke, sve je slatko. Piletinu kad naručiš dobijaš i stopalo, sve je iseckano i sa kostima. Kasnije se povežeš sa ljudima. Ovde živi dosta Balkanaca, pa ti kažu gde možeš sir da kupiš, kiselo mleko, jer Kinezi ne jedu ništa na bazi mleka, pošto teško vare laktozu. Kupujemo na nedeljnom nivou, jer ti marketi nisu blizu. Ili naručujemo recimo od jedne devojke što donosi Smoki, Plazmu i druge naše proizvode. Pronašli smo i jednog čoveka iz Južne Afrike kod koga može ajvar da se kupi.”

Takođe, Kinezi ne govore engleski, još manje se trude da nešto objasne i vrlo su nesnalažljivi u komunikaciji. Zbog toga je prinuđena da zavisi od asistentkinje čak i kada želi da rezerviše karte za bioskop, za šta je potrebno znanje kineskog jezika.

“S druge strane imaš vrlo pozitivnih stvari. Prevoz funcioniše perfektno. Uvek je klima uključena, metro ide na svaka dva minuta. Stariji ljudi su vrlo aktivni. Ovde kad se penzionišu svako jutro šetaju, žene se skupljaju, rade vežbe grupno. Uveče igraju. Stalno putuju, bilo sa prijateljima bilo sa porodicom.”

Koliko košta život u Kini?

U odnosu na mesečna primanja, objašnjava Natalija, ne mnogo. Cene stanova su pristupačne, računi korektni, a za putovanje je moguće izdvojiti od samo jedne plate, bez problema.

“Što se smeštaja tiče, nije nikakav problem iznajmiti stan. Cena rente nije velika. Stan u kome živimo ima 75 kvadrata i plaćamo ga oko 400 evra. Hranu kupujemo preko aplikacije Taobao, nešto poput AliExpressa, kao i sve ostalo – odeću, obuću, stvari za kuću. Sve što vidiš u nekoj radnji možeš da nađeš jeftinije na aplikaciji.”

Lagodan život, ali i mogućnost da se uštedi. I pored toga, Kina je mnogima samo prelazno rešenje, mesto gde se novac ostavlja sa strane da bi se po povratku uložilo u stan ili biznis.

“Samo od plate može da se uštedi ozbiljna suma novca. Prve godine i ne toliko, ali plata iz godine u godinu raste. Ako zarađuješ dodatno, ta suma je još veća. Mi držimo i privatne časove. Kada smo došli, držala sam svaki dan. U proseku mesečno može da se odvoji i do 2.000 evra, po osobi.

Foto: Privatna arhiva

Na mlađima svet ostaje

Natalija drži časove deci uzrasta od šest godina. Politika jednog deteta učinila je da cela porodica, mama, tata, baba i deda sa obe strane, bude fokusirana na to dete, što se odrazilo na njegovo vaspitanje.

“Tolika pažnja ih je razmazila. Dešavalo se da vidim u restoranu devojčicu, koja sedi i gleda u telefon, a baba je hrani, što je za taj uzrast nezamislivo ili da trče okolo i vrište ili dođu do mene, stanu pored moje stolice i gledaju mi u telefon koji držim. Njihovim roditeljima je to smešno i zanimljivo. Inače, sistem obrazovanja je vrlo rigidan i zastareo. Dosta se uči unapred, pa sa šest godina uče karaktere, slova, reči, ono što se uči u prvom razredu, kako bi se istakli u školi.”

Cheeese

Poznato je da su Kinezi naklonjeni belcima, što je Natalija imala priliku i sama da oseti.

“Kinezi su fancinirani belcima. Vrlo često dođu da te slikaju na ulici, pa zaborave da im je blic uključen. Dešavalo mi se i da me zaustave na ulici i pitaju: ‘Izvini, molim te, jel može moja ćerka da se slika sa tobom?’”.

Društveni život – u krugu porodice

Za razliku od drugih nacija čije su društvene aktivnosti tokom radne nedelje svedene na minimum, Kinezi imaju vremena za druženje, ali na nešto drugačiji način od onog na koji smo mi navikli.

“Združili smo se sa ljudima iz Južne Afrike, Velike Britanije, Amerike, Holandije. Često recimo organizujemo roštilj. Toga kog Kineza nema. Nisu društveni u tom smislu. Više su okrenuti porodici ili partneru. Naša prva asistentkinja je bila super, ali kad se udala, više je nijednom nismo videli. Tada uglavnom prestaju da rade, posvete se deci, okrenu se druženju sa familijom. Prave okupljanja, ali u okviru porodice”.

Bez straha od zaraze

Zbog epidemije korona virusa, časovi se odvijaju onlajn. Situacija u Fošanu se, međutim, smiruje.

“Ovde gde sam ja je ok, nema toliko zaraženih. Već šest dana nema novih slučajeva. Ljudi se već vraćaju u normalu. Mislim da mediji to dosta uveličavaju i predstavljaju alarmantno. Deca se igraju napolju, izlazimo i mi do prodavnice. Treba da se bude na oprezu, ali nije tako kako je predstavljeno. Mislim da oni to hendluju stvarno dobro. Mama me zove po nekoliko puta da dođemo. Mi smo bili na Tajlandu, kada je sve to počelo. Mogli smo tada da odemo za Srbiju, ali bolje virus da me zatekne u Kini, nego u Srbiji.”

Foto: Privatna arhiva
Azija za kratke staze, za život Evropa

Kina joj je, kaže, pružila stabilnost, dala mogućnost da poseti taj deo sveta i, ujedno, otvorila mnoga vrata, iako je, dodaje, za život u Kini potrebno mnogo strpljenja i tolerancije. Takođe, dobila je priliku da upozna sjajne ljude i stekne prijatelje za ceo život. Ipak, njeni planovi za dalje se vezuju za Evropu.

“Radimo na tome da se preselimo nazad u Evropu, jer je tamo definitivno najbolji kvalitet života. U kinesko društvo je nemoguće integrisati se. U septembru planiram da upišem master u nekoj evropskoj državi, zanima me HR. Sada koordinišem ceo internacionalni tim. Zanima me da organizujem ljude, događaje. Sa onim što smo uštedeli, uspećemo da platimo školarinu i živimo godinu i po dana, a da ne moramo ništa više da zaradimo.”

O povratku u Srbiju ne razmišlja, jer smatra da ni dobra finansijska situacija ne rešava sve probleme.

“Ja ne vidim da će tamo ikada biti bolje ili da ću tamo imati neku perspektivu ili da ću moći da živim normalno bez svakodnevnog stresa. Cela društveno-poliička situacija u Srbiji mi deluje obeshrabrujuće da stvarno nemam želju da se vratim. Možda kada budemo imali decu i izvedemo ih na put, vratimo se da živimo na selu gde bismo nešto gajili, imali naš vrt, voćnjak. Sada smo u godinama kada možemo najviše da privređujemo, kada imamo najviše snage i elana za rad. Ne želim da to vreme provedem u Srbiji, već da za svoje dete stvorim bolje prilike i generalno uslove života.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

Komentari:

  • Marko J.

    25/02/2020

    U NR Kini nije moguće legalno predavati Engleski jezik ukoliko nemate pasoš neke od zemalja u kojima je Engleski maternji jezik. Radne vize koje je njima ta agencija obezbedila su najverovatnije za neku drugu poziciju, što ih može uvaliti u nevolje u slučaju racije. Bilo je već dosta slučajeva privođenja, pritvaranja i deportacije naših građana sa takvim radnim vizama. Puno sreće želim.

    reply...
  • Boban

    25/02/2020

    Kako sa srpskim pasosem dobiti vizu za predavanje engleskog u Foshanu?

    Znam da niko nece napisati kako, ali preteraste ga..

    reply...
  • Mina

    29/02/2020

    Zavisi od poslodavca i veza uglavnom, ali i sreće.. Najveći broj ljudi dobije vizu za menadžerske pozicije. Jednom kad dobiješ vizu, posle je samo produžavaš. Poslednjih godina je procedura izgleda pooštrena.

    reply...

Ostavi komentar