fbpx
Vrh

Lidija Kastratović je Srbiju zamenila Švajcarskom davne 1988. godine. Mladalački duh i želja za stvaranjem bolje budućnosti nagnali su je da posao u struci potraži u jednoj od najstabilnijih evropskih zemalja koja je tada bila u potrazi za medicinskim radnicima. Siguran posao u Srbiji, plata i situiranost joj nisu bili dovoljni razlozi da ostane.

“Dođeš u godine kada počneš da razmišljaš da treba da stvoriš porodicu. Onda misliš – nije to to, daj da vidim šta mogu da uradim da sebi obezbedim neki pristojan život. Prvo sam otišla da probam da pronađem posao. Imala sam tamo prijatelja, koji mi je pomogao. Primili su me da radim na jednoj klinici. Zatim sam se vratila u Beograd. Kad sam dobila vizu, spakovala sam se i otišla. Mislila sam da ostanem godinu, pa da se vratim. Kad je prošla godina, onda još godinu. Posle dve godine sam znala da se neću vraćati. Treće godine su me zvali da me pitaju da li se vraćam, čuvali su mi radno mesto u Beogradu. Međutim, ja sam tad već bila udata i rekla sam da ne planiram nazad, a onda su krenuli ratovi. I evo sada sam već 31 godinu ovde, a došla sam na godinu dana”, počinje priču Lidija.

Libija

Dve godine pre nego se preselila u Cirih, radila je godinu dana u Libiji.

“Libija je bila divna zemlja, to svima kažem. Radila sam u Bengaziju, u velikoj vojnoj bolnici. Bilo nas je iz svih republika, nas pedeset, šezdeset. Libija je u to vreme bila sigurna zemlja. Kupali smo se na moru u kupaćim kostimima u jednoj takvoj zemlji. Tamo sam radila sa najsavremenijom opremom, baš su bili daleko otišli. To je bilo zlatno vreme. Kad sam došla u Švajcarsku, tek se počelo raditi sa vakumiranim epruvetama. I oni onako svi važni da mi pokažu, ja rekoh ‘znam, radila sam sa tim’. Nisam radila u Beogradu, nego u Libiji, ali joj to nisam rekla.”

Po dolasku u Cirih usledilo je prilagođavanje. Nov način života, nov jezik, ali i pristojni uslovi i smeštaj.

“Nisam znala nemački, a engleski je jako malo njih govorilo. U početku mi je bila frka. Sećam se, kada sam došla, kaže koleginica Švajcarkinja ‘idemo na muziku’, ja kažem ‘ajde’. Mi tamo, kad ono opera, a ja imala 30 franaka do plate, skoro sve sam dala za kartu. Našla sam se u nebranom grožđu. Uvek iz zezanja kažem ‘eto kako mi je počeo život u Cirihu’. Snašla sam se brzo. Relativno brzo ukapiraš, osnovno naučiš, a onda polako dalje.”

Visoke plate, ali skup život

Švajcarci su, kaže, vrlo korektan narod. Iako su multikulturalna zemlja, teško prihvataju nekoga, ali kada te prihvate, onda je to to. I pored visokih plata, život u Cirihu je i te kako skup.

“Retko ko od Švajcaraca ima svoj stan. Imaju bogataši, drugi žive po tuđim stanovima, putuju, nisu u fazonu da štede i odvajaju. Oni što su bogati, bogati su. Jednom sam se nosila mišlju da kupim stan, ali su skupi, četvorosoban stan ispod 800.000 ili milion franaka ne može da se nađe. Jedno vreme je mesečno dolazilo po 10.000 Nemaca i Austrijanaca, posebno medicinskih radnika, jer su dobijali platu po 5.000 – 6.000, ali život nije kao u Nemačkoj, gde su stanovi i hrana jeftiniji. I onda su odustajali. I mi smo jedno vreme išli u Nemačku da kupujemo hranu, jer ono što tamo kupim za 200 evra, ovde bih potrošila najmanje 500 franaka. Takođe, mnogo je Albanaca sa Kosova ovde. Kod mog sina u razredu je bilo dece iz 16 zemalja. Samo se bojim da će proći kao mi.”

Foto: Privatna arhiva

Dečak od 900 grama

Lidija se u Švajcarskoj udala za Srbina, koga je upoznala preko prijateljice, rodila dvoje dece. Švajcarskim doktorima je posebno zahvalna, jer su joj pomogli da njen sin, koji je na rođenju imao 900 i nešto grama, preživi. Država je u njegovo lečenje uložila više od pola miliona evra.

“Vrlo brzo smo počeli da živimo zajedno. Venčali smo se posle godinu dana, posle dve dobili ćerku, a zatim i sina i kasnije se razveli. Filip se rodio 1993, kada su bile sankcije. Nedelju dana pre porođaja sam bila u Beogradu, sreća, pa sam se na vreme vratila. Da sam ostala u Beogradu, Filip verovatno ne bi preživeo, jer sam se porodila u šestom mesecu trudnoće. Odmah po porođaju su mi rekli da nema šanse da preživi. Dali su mi anesteziju, kad sam se probudila, kaže mi muž ‘dete je dobro, možemo da ga vidimo’. Prvih 24 sata je bilo kritično, pa 48, pa 72, pa da prođe mesec dana. Čekaš da l će da prohoda, da progovori. Jedna je majka pitala ko odlučuje o tome da li će dete da ostane u životu ili neće, kaže mi, taj profesor, za moje dete ‘ja ni u jednom momentu nisam razmišljao, video sam koliko se on borio za život, odmah sam znao da moramo sve da pokušamo da ga spasimo’. Zato sam zahvalna Švajcarskoj. Naše zdravstvo je jače, mislim na obrazovanje medicinskih radnika, ali oni imaju svu aparaturu, savremenu opremu za sve. Sada je sve dobro”.

Švajcarska nekad i sad

Posao je promenila nakon četiri i po godine, prešavši u starački dom. Sedam godina kasnije počela je da radi na dijalizi, gde se zadržala pet godina, a onda ju je čekala patronaža. Sada je na birou za nezaposlene i uskoro će u penziju. Neprijatnih iskustava, za sve ovo vreme, kaže, nije imala. Ipak, kad pogleda unazad i uporedi život u Švajcarskoj nekada i sada, mnogo štošta je drugačije.

“Kad sam došla pre 30 godina, to je bilo raj na zemlji. Nekako si imao osećaj gde god odeš da baš tebe čekaju. Međutim, od našeg rata, kada je veliki broj izbeglica došao, to se puno promenilo. Tada sam imala platu 6.200 franaka, oko 5.500 evra, cigarete su bile 1.70 franaka. Sa šest hiljada mesečno si super mogao da živiš. Sad ti treba duplo više da bi živeo kao tada. Od tada plate nisu mnogo povećavane, a cigarete su 9 franaka. Ti sa 4.000 – 5.000 jako teško možeš da prođeš. Možeš ako si sam, imaš sobicu, pa tu sobicu plaćaš 600, 700, 800 franaka i to ako nađeš. Još kad platiš socijalno i zdravstveno… I hrana je toliko skupa. Moja ćerka je 2.500 hiljade plaćala trosoban stan. Jako puno se promenilo, mnogo se više imalo, zarađivalo, bilo je jeftinije, mogao si da putuješ.”

Zašto Švajcarsku ne bi preporučila?

Na pitanje kako bi posavetovala nekoga ko sada planira da bolji život potraži u Švajcarskoj, kaže:

“Onima koji mogu da žive pristojno, recimo bračni par koji ima primanja oko 1.500 evra mesečno i koji je stambeno obezbeđen, nikada ne bih preporučila da dolaze ovamo. Naravno da svako ide za finansijama, da obezbedi i sebi i deci. Kako vidim da se kod nas mnoge stvari menjaju na bolje, ne bih preporučila. Sada je već drugačije.”

O povratku u Srbiju do skoro nije razmišljala, tačnije, do pre nekoliko godina.

“Dok sam bila u braku, moj muž je razmišljao o povratku, ja tada nisam. Sada već da. Iduće godine ću u penziju. Da se definitivno vratim, ne, mi imamo švajcarske pasoše, ali u nekim penzionerskim godinama – par meseci ovde, par meseci tamo. Ranije mi nije padalo na pamet da se vratim, međutim, u zadnje vreme, kako su deca veća i imaju svoje živote, onda kažeš ‘ajde da si sa svojim narodom’. Drugačije se razmišlja. U nekim godinama shvatiš da je to tako.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar