fbpx
Vrh
Foto: Privatna arhiva

U njenom rodnom gradu, Prijepolju, za nju već znaju. Zahvaljujući osvojenoj nagradi na svetskom takmičenju iz oblasti arhitekture, njeno ime se ove nedelje čulo i šire. Svet tek čeka da je upozna.

“Kada mi je stigao mejl u kom piše da sam osvojila nagradu, mislila sam da je reklama, vidim piše winning, tek kad sam prelistala setim se o čemu je reč. Pre nekoliko meseci aplicirala sam sa jednim projektom za Global architects and builder awards (GABA). Za takmičenje sam saznala od druga, arhitekte koji radi u Pakistanu, koji je prošle godine osvojio nagradu. Podelio je svoje iskustvo, poslao mi projekte na kojima radi zahaljujući toj nagradi, meni se svidelo i rekoh ajde da pokušam”, započinje priču dvadesetšestogodišnja arhitekta Šejla Rondić.

Takmičenje je okupilo 300 arhitekata, 200 dizajnera iz celog sveta u nekoliko različitih kategorija i 50 investitora. Šejlin rad proglašen je najboljim u kategoriji “Developer of the Year: Residential“. U aprilu će imati priliku da svoj rad predstavi svim učesnicima takmičenja online, a u novembru i uživo u Bangkoku.

“Nagrada nije novčana, ali ono što se meni dopalo jeste što ću sada biti umrežena sa ljudima na globalnoj platformi i bavićemo se nekim svetskim projektima, koji se trenutno događaju u svetu i što mogu da razmenim iskustvo sa ostalim arhitektama. Nakon pismenog obaveštenja usledio je i poziv od direktora organizacije iz Njujorka. Rekao je da se baš oduševio konceptom i pričom”.

Put od Novog Pazara do Darmštata

“Hajde da pokušam”, pomislila je i pre dve godine kada je aplicirala za posao u Nemačkoj, ni ne sluteći da će se već sledeće godine naći u jednoj od najboljih nemačkih firmi iz oblasti za koju se školovala.

“Dok sam završavala osnovne studije u Novom Pazaru, gledala sam firme u Nemačkoj. Generalno, htela sam da radim projekte van Srbije. Što baš Nemačkoj? Listala sam zemlje gde je arhitektura najplaćenija, Nemačka je bila na nekom 7, 8. mestu. To je uređena država sa stabilnom ekonomijom. Poslala sam svoj CV i portfolio. Nisam ni znala nemački, mislila sam nema šanse, tražili su jednog radnika. Samo sam za tu firmu aplicirala. Završila sam osnovne studije i bila na master studijama u Novom Sadu kad je stigao odgovor, nakon osam meseci. U mejlu je bila povratna karta, trebalo je da potvrdim da li dolazim na razgovor.”

U trenutku kada je poziv stigao bila je na putovanju u Istanbulu. To je ipak nije sprečilo da se već sledeće nedelje nađe u Darmštatu na intervjuu.

“Osetila sam se kao da sam na nekom psihološkom testiranju. Pitanja su bila tipa ‘da li možeš bez porodice?’, kao da su me proveravali da li ću moći da istrajem ako me zaposle. Nisu me pitali gotovo ništa o programima koje poznajem niti iskustvu koje imam. Ubrzo nakon toga pozvali su me da dođem na probni rad koji traje sedam dana i da za tih sedam dana isprojektujem banku, da uradim kompletan projekat. Sav trošak je ovoga puta bio na meni, prevoz, smeštaj i hrana. Ne znam kojom magijom sam uspela da završim sve. Nedelju dana nakon toga javili su mi da sam primljena i da im javim kad mogu da počnem da radim”.

Foto: Privatna arhiva

Iznenađenje, oduševljenje, početak pandemije, apliciranje za vizu, završavanje ispita na masteru, potraga za stanom u Nemačkoj, sve je usledilo odjednom.

“Vizu sam dobila za mesec dana iako sam mislila da ću je čekati šest, sedam meseci. Onda je usledila situacija sa koronom, koja mi je pomogla da obaveze na fakultetu završim online, ali je odužila moj odlazak, jer nisam mogla da pređem granicu. Uslov da odem bio je da imam boravišnu dozvolu i da prijavim adresu na kojoj stanujem. Procedure oko zakupa stana su ozbiljne. Ipak, uspela sam da završim sve obaveze na fakultetu, predam master rad i odem.”

Posao iz snova

Iako su je čekali šest meseci, nisu pravili problem, ali je to čekanje probudilo znatiželju među kolegama.

“Kada sam se upoznala sa kolegama svi su se pitali što me čekaju toliko dugo, jer toliko ljudi aplicira za to mesto. U Darmštatu se nalazi jedan od najjačih tehničkih univerziteta u svetu i prvi u Nemačkoj. Firma postoji jako dugo, projekti se rade za državu. Ja sam to saznala tek kad sam došla. Svi su se pitali ko sam i koga to čekaju toliko, pritom ne govorim nemački.”

Zašto su se baš za nju odlučili, od njih nikada nije saznala. Smatra da joj je posao obezbedilo pokazano znanje na probnom radu i poznavanje više programa.

“Nemci rade na jednom projektu i u jednom programu i taj program znaju do perfekcije. Mi u Srbiji moramo da znamo više programa. Mislim da im se dopalo što jedan projekat umem da izvedem ceo, enterijer, dizajn, funkcija, postprodukcija, čak i da se nađem na gradilištu, što je njima nerealno. Oni su usko vezani za jedan program i tako su u firmi raspoređeni, svako obavlja jednu vrstu posla. Tako da jedan projekat mora da prođe kroz sve njih i za to treba jako mnogo vremena. Usko se profilišu za jednu stvar.”

Zadovoljna je i poslom i uslovima, ali i kolegama. Opušteni su, kako kaže, pa je i atmosfera odlična. Da nije tako, možda bi već odlučila da se vrati s obzirom na celokupnu situaciju sa pandemijom.

“Ne postoji fiksno radno vreme, možeš da dođeš i odeš kad hoćeš. Ako ti se taj dan ne radi ne moraš, praviš pauzu kad hoćeš. U zajedničkom prostoru se jednom ili dva puta nedeljno oslobađamo stresa. To podrazumeva muziku, ćaskanje, piće, alkohol. Odlična mi je ekipa. Kad sam im rekla da ću ići u Bangkok na par dana u novembru, zbog nagrade, rekli su da će poći sa mnom. Firma svake godine organizuje neko putovanje, prošle godine nisu zbog korone, ali obilaze zanimljive destinacije.”

“Neverovatan je nivo komunikacije i realni su, iskreni. Takođe, recimo, pred svaki katolički Božić odlazimo na razgovor sa šefom, šeficom i mentorom, koji traje tri sata i pričamo kako nam je u životu, kako se snalazimo, da li nam treba povišica ili više vremena za odmor. Ako se dobro pokažeš možeš da tražiš da radiš četiri dana ili pet po četiri sata za istu platu. Ne mogu da verujem koliko sam sreće imala sa firmom. U Srbiji sam radila tri posla. U autokući, kao fitnes instruktor i kao frilenser, čak sam davala i časove studentima kako bih mogla da platim sve troškove i rasteretim svoje makar toga, pošto su troškovi za fakultet stvarno veliki. Ali eto, kada radiš, trudiš se i boriš, bude i rezultata.”

Stare vrednosti kao način života

Nakon nepunih godinu dana provedenih u Nemačkoj, kaže da joj život u Darmštatu baš prija, posebno način na koji žive i vrednosti kojima se vode.

“Imam osećaj kao da sam se vratila u staro vreme, ali moderno staro vreme. Mladi baš slabo koriste društvene mreže. Ima nekoliko influensera i to je to. Omladina je jako prisebna, svi se trude, rade. Interesantno je kako reaguju na previše sređenu devojku, to im se baš ne sviđa. Rasterećeni su, vole da se edukuju, da putuju, da se druže. Ne gledaju ko šta ima, ne upoređuju se. Bitno im je da obezbede normalne uslove za život i da mogu da odu na odmor, jer se mnogo radi. Neguju se, bave se sportom, zdravo se hrane. Ljudi otvoreno prilaze, ako im se neko dopadne, priđeš, razgovaraš. Normalno se odvija konverzacija. Traže sebi para prema intelektualnim vrednostima.”

Foto: Privatna arhiva

I ne samo po načinu života, od nas se razlikuju i po nekim obrascima ponašanja.

“Ovde svako plaća svoj račun, jer je uvreda ako ja nekoga recimo hoću da častim. Ako stavim nekome kafu, to im je isto uvreda, jer se vode time ‘sposoban sam da sam sebi skuvam kafu’. Onda, retko možeš da vidiš frajera u dobrom autu, jedino Balkance i Turke. Dobre automobile voze samo stariji ljudi, u penziji. Tad kupuju dobra kola, počnu dobro da se oblače. Gospođe u godinama su ovde najsređenije. Isto mi se sviđa što ne pričaju o problemu, nego su u fazonu ‘hajde da nađemo rešenje’.”

“Način života je ovde predobar. S druge strane, duša ti ostane tamo negde, gde si rođen, gde su tvoji prijatelji. Ipak, pod istim uslovima ne bih se vratila u Srbiju da živim, sigurno. Najidealniji život smatram da je ovde ukoliko već imaš partnera i dođete oboje.”

Koliko je život u Nemačkoj skup?

Kada je reč o cenama, jeftiniji nego kod nas su proizvodi iz marketa i garderoba. Hrana u restoranima je znatno skuplja, pa biste za jedan ručak za jednu osobu morali da izdvojite 30 evra. što čak ni Nemci sa svojim platama ne praktikuju. I automobil i stan je moguće lako i brzo priuštiti.

“Auto je lako kupiti. Daš minimalno učešće i onda ti se odbija od plate koliko hoćeš, ukoliko se ispune uslovi. To ti je kao da u Srbiji plaćaš 1.000 dinara mesečno, a voziš najluksuzniji auto. Rata za stan iznosi koliko kirija. Posebno je lako stan kupiti nakon pet godina boravka, jer onda znaju da si tu na duži vremenski period. Ja sam neke uslove već ostvarila.”

Ono što je najkomplikovanije jeste obezbediti smeštaj po samom dolasku u Nemačku.

“Da bi iznajmio stan, moraš da imaš dokaz o tri primljene plate. Odakle meni dokaz o tri plate kad tek treba da počnem da radim? A da bi mogao da ostaneš, moraš da imaš boravište. Meni se desilo da sam pronašla stan, rezervisala i kad je trebalo da dođem, poslali su mi odbijenicu jer nisam imala tu potvrdu o plati. Stan koji sam nakon toga rezervisala, kada sam stigla, nije bio gotov. Ja dolazim, za tri dana treba da počnem da radim, oni me pitaju ‘jel ti imaš kod nekoga da budeš dok se ovo ne sredi?’ Nisam ni hotel mogla da bukiram, ništa nije radilo. Kod koga da budem? Onda su me smestili u kuću koja funkcioniše po principu WG (zajedničko stanovanje). Trebalo je da ostanem deset dana dok ne završe sa renoviranjem stana, ostala sam tri meseca. S obzirom na to da tu žive studenti, tu su bile žurke, okupljanja, opijanja. Meni koja sam tek počela da radim, to je baš bio šok. Nemaš pojma ni gde si, niti možeš da spavaš.”

“Poenta je da kad neko dolazi, da traži privatan stan. Ja to nisam znala, pa sam aplicirala za državni. Procedura je sledeća. Dakle, pronađe se stan na sajtu, kao kad se prodaje polovni auto, aplikacija sa stanovima, zove se Immowelt. Postoji opcija gde kažeš da si zainteresovan za taj stan i onda te oni pozovu ili pošalju mejlom šta sve treba da prikupiš od podataka. Kad im to pošalješ, dobijaš termin. Na tom terminu budu svi ljudi koji su aplicirali za taj stan, oni izaberu nekoliko, na osnovu plate. Najbitnija su primanja. Kad odluče da li je ok da budeš u tom stanu, počinje procedura za papirologiju i useljenje. Služba za strance, nemačka ustanova, prati šta se dešava, gledaju svaki mesec da li si platio kiriju, da li ti je nakon toga ostalo za život. Iznajmljivanje je oko 1000 evra i moraš da daš tri kirije unapred, tako da si u minusu čim dođeš.”

I nemački jezik i doktorske studije

Ako želiš da živiš u Nemačkoj, onda se očekuje i da znaš nemački. Iako je otišla bez tog znanja, nakon 10 meseci ih savršeno razume i dobro priča.

“Odmah sam krenula na kurs. U početku sam kupovala novine, iako ni reč nisam znala. Jezik je stvarno težak, ali je fora da kod njih naučiš da oni od prostih reči grade složenice i sve im se zasniva na tom principu i kad naučiš proste reči, vrlo lako skontaš složenije. Gramatika je slična našoj, pa i lakša, koriste 4 padeža. Dosta reči je slično našim. Oni su se oduševili što pokušavam da govorim njihov jezik. Ipak je to vid respekta i sad pričam i kad znam i kad mislim da ne znam.”

Foto: Privatna arhiva

I pored posla, drugih projekata i učenja nemačkog, odbrane master rada koja je čeka, upisala je i doktorske studije.

“Jedna od ideja mi je da radim na fakultetu ovde. Uslov za to je da završim doktorske studije. U Nemačkoj jako malo ljudi završava doktorat, posebno master, pa doktorat, jer ovde nakon završenih trogodišnjih osnovnih studija možeš da apliciraš za doktorske. Obratila sam se tehničkom fakultetu i predala temu. Komisija od 15 ljudi koju čine dekan, 4 profesora, 4 arhitekte sa doktorskih studija i studenti sastaje se svaka dva meseca i odlučuje o tome da li ćeš upisati studije. Nisam morala da polažem razliku u predmetima, jer imamo više predmeta od njih. Doktorske bi trebalo da traju dve godine ukoliko pokažeš dobre rezultate, u smislu da si angažovan da pratiš redovno predavanja, da redovno donosiš ono što oni zahtevaju. Koleginica koja je bila na tom univerzitetu mi kaže da je jako težak fakultet, pa eto da probam sa doktorskim”, kaže Šejla kroz smeh.

Projekat koji je digao Prijepolje na noge

Tema koju je prijavila i na kojoj uveliko radi vratila ju je u njen rodni grad i pokrenula lavinu reakcija koju ni ona nije očekivala.

“Radim na istraživanjima od 15. veka do današnjeg dana, transformacije koje su se dešavale u jednom gradu kroz istoriju, urbanizam, kulturne i socijalne interakcije. Htela sam da to bude Prijepolje i krenula sam da kopam po arhivama. Objavila sam na Fejsbuku jedan stari snimak Prijepolja i ispisala neki tekstić ispod i to je imalo 10.000 pregleda. Ljudi su počeli da dele i da se javljaju. Prijepolje je malo, a ima dosta talentovanih ljudi, sportista, slikara, pevača. Onda sam odlučila da poradimo na tim stvarima i izbacimo na površinu ljude koje vredi eksponirati.”

Tako su ljudi i lokalni mediji počeli da se raspituju za projekat, a talentovani da šalju svoje radove u znak podrške, pesme, crteže, fotografije. Mnogi su želeli da svojim iskustvom i znanjem doprinesu uključivši se u samu realizaciju projekta.

“Mnogo je teško objasniti, treba nekoga da uvedeš u celu priču da bi razumeo. Trenutno radim na filmu, kratkometražnom, jer želim da na taj način predstavim životni put jednog Prijepoljca kroz svakodnevicu. Planirala sam da teče monolog, dok će svako ko bude uključen u film svojom ekspresijom pokazati emociju i na taj način poslati poruku. Snimanje nas čeka u aprilu. Uključeni su obični ljudi, glumci, psiholog, režiser, dizajnerka, pesnikinja… Hoću da istaknem te ljude, možda će se neko zainteresovati za njih, bar jedno će uspeti u nečemu.”

Njenim idejama tu nije kraj. Gradu Prijepolju je odlučila da doprinese na još jedan način – izgradnjom parka za decu.

“Zamolila sam profesore likovnog da zadaju deci domaći na temu šta bi voleli da vide u svom parkiću. Prikupila sam njihove crteže, koristiću ih za modelovanje. Pričala sam i sa opštinom, novčano ne mogu da pomognu. Dom kulture će dati prostor na korišćenje. Meni je najbitnije da su tu srcem i dušom i emocijom da bi to uspelo.”

Na pitanje kojim sredstvima sve te projekte realizuje i pored dobrovoljnog angažovanja i doprinosa koji ostali sugrađani daju, odgovara:

“Razmišljala sam da taj projekat predstavim na nekom sledećem takmičenju, jer tu bude mnogo ljudi i investitora. Takođe, mnogo ljudi i kompanija sa kojima sam sarađivala mi se javilo da kažu da su spremni da pomognu. Recimo mobilijar ili te neke kreativne igre za decu neće zahtevati mnogo novca, izvodljivo je. Na kraju krajeva, stisnuću se za toliko. Stiskala sam se i za mnoge druge stvari. Taj stan u Nemačkoj može da sačeka i neku sledeću godinu”.

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

Ostavi komentar