fbpx
Vrh
Foto: Privatna arhiva

Nikola Ristić je diplomirani politikolog iz Zaječara. Tokom studiranja u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka, bio je član studentske organizacije Studenti za slobodu, a 2014. je sa kolegama pokrenuo portal European Western Balkans, koji prati proces evropskih integracija regiona.

Put kojim je krenuo doveo ga je i do prvog posla, ali ne u Srbiji već – u Albaniji, gde živi i radi već dve i po godine. Zašto je baš od svih zemalja Evrope i sveta uopšte rešio da Srbiju zameni Albanijom, kakav je život u Tirani, ali i o mnogim drugim pitanjima Nikola govori za Otvoreni kofer.

Otkud baš Albanija kao mesto za život jednog Srbina?

“Da, zvuči ne toliko učestalo da se neko iz Srbije preseli u Albaniju. Verujem da je to i jedan od razloga zbog kojih sam to učinio – avantura. Ali, svakako, to nije bio glavni razlog što sam se preselio u Tiranu. Naime, dobio sam posao u Regionalnoj kancelariji za saradnju mladih (RYCO). U organizaciji, koja je osnovana pre nekoliko godina od strane šest vlada Zapadnog Balkana i za cilj ima povezivanje mladih ljudi u regionu kroz programe razmena, zadužen sam za komunikacije.”

Kakve su bile reakcije porodice i prijatelja kada si doneo odluku da se preseliš u Albaniju?

“I porodica, a i prijatelji nisu bili sigurni da li sam ozbiljan ili samo želim da se našalim. Mislim da je moje preseljenje time i značajnije. Lično verujem da takve stvari ne treba da budu naučna fantastika i nešto za čuđenje, već normalna stvar koja se dešava u regionu – da mladi ljudi putuju, nastanjuju se i povezuju region. Verujem da je to jedini način da se kao region pokrenemo i promenimo ovaj osećaj zaostalosti koji svi imamo.”

Foto: Privatna arhiva

Bio si na razmeni studenata u Nemačkoj, nisi razmišljao da tamo ostaneš?

“Iskreno, samo studiranje u Nemačkoj sam video kao generalnu probu za odlazak iz Srbije, ali sam u međuvremenu dosta razmišljao da li je vredno otići. Iako me za studiranje u Konstancu veže niz prelepih uspomena, verujem da je bitno ostati, ako ne u Srbiji, onda bar u regionu i raditi na promenama kako bi ljudi ostajali i činili ga boljim.”

Kakvi su Albanci? Kako su te prihvatili?

“U Tirani živim već preko dve godine i za to vreme nisam imao niti jedan problem. Naravno, ne sumnjam da postoje oni ljudi koji bi želeli da problem naprave. Takvih ima svugde. Ali, isto mislim da je bitno takve ljude prepoznati i držati ih po strani, trudeći se da ih demantujemo da je drugačije ponašanje i razmišljanje moguće.”

Jel bilo teško snaći se u tuđoj zemlji? Jel skup život u Albaniji?

“Na samom početku jeste bilo teško, ali pre svega zbog jezika koji nama iz Srbije, nažalost, nije toliko blizak. Već nakon nekoliko meseci sam počeo da se osećam kao kod kuće i nisam imao problem da nastavim sa životom i snalaženjem. Što se cena tiče, dosta zavisi – neke stvari su jeftinije nego u Srbiji, dok su druge skuplje. U proseku, rekao bih da je život ovde malo jeftiniji nego u Beogradu.”

Da li bi mogao na napraviš poređenje između Albanije i Srbije?

“Naravno. Činjenica da je Albanija do pre tridesetak godina bila Severna Koreja Evrope nesumnjivo je ostavila ožiljke. Kao izolovana zemlja, Albanija je dosta toga propustila. Zato se današnji Albanci zaista trude da nadoknade propušteno i isprave takvu istorijsku grešku. Tirana se ubrzano razvija i modernizuje. Promene se vide svakog meseca. To na kraju dovodi do toga, a moguće da je i zbog mediteranske klime, da su ljudi raspoloženiji nego u Srbiji.

S druge strane, Srbija se čini umornom od tranzicije koju proživljava u istom vremenskom periodu, ali opet može da ponudi ono što je stekla tokom svoje istorije. Veća otvorenost i bogatija kulturna ponuda je ono što, zasigurno, razlikuje Srbiju od Albanije. Što se mentaliteta tiče, čini mi se da smo poprilično isti.”

Foto: Privatna arhiva

Šta ti najviše nedostaje, osim verovatno porodice?

“Najviše mi nedostaje širina koju Beograd nudi. Tirana jednostavno nije zamišljana da bude veliki grad, pa je ovaj ubrzani razvoj čini skučenom i natrpanom. Naravno, ponekad zafale prijatelji i navike koje sam ostavio u Srbiji, ali i bakina gibanica.”

Jel postoji neka situacija ili anegdota koju posebno pamtiš?

“Saobraćaj u Tirani je poprilično haotičan. Kako vozim bicikl, anegdota i zanimljivih situacija ima skoro svakog dana. Mislim da će mi to ostati čvrsto urezano u sećanju kada Tiranu budem napustio.

Ono čemu se uvek obradujem su stariji taksisti koji su za vreme komunizma slušali jugoslovneske radio stanice koje su im bile jedini prozor u svet. Kada čuju da sam iz Srbije, uvek u kolima puste pesme Zdravka Čolića ili Lepe Brene i prisećaju se kako su se sakrivali da bi slušali strani radio jer je to bio prekršaj u Hodžinom diktatorskom režimu. Jedan vozač mi je jednom prilikom rekao i da su Jugoslaviju nazivali balkanskim Brazilom zbog njenih fudbalera.”

Kakvi su ti planovi za dalje?

“Planiram da u Tirani budem još neko vreme jer verujem da je ono što radim u RYCO-u zaista potrebno regionu – pomirenje i povezanost, saradnja i rad u zajedničkom interesu. Čini mi se da je bilo dosta podela i neprijateljstava. Svestan sam činjenice da je to cilj koji nije lako dostižan i da zahteva dosta napora i rada.

Nisam jedan od onih koji pravi prevelike dugoročne planove. Svakako, želeo bih da nastavim akademsko usavršavanje na nekom od evropskih univerziteta u budućnosti. A, nakon toga? Zaista ne bih znao.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

Ostale priče

Ostavi komentar