fbpx
Vrh

Nikada nije razmišljala o odlasku iz Srbije, do 2017. godine kada su suprug i ona dobili prvo dete. Zašto? Sa bebom se promenila i perspektiva, želeli su da joj pruže najbolje. Jedan od razloga bili su i loše stanje u zdravstvu i školstvu, kao i devalvacija sistema vrednosti. Promena persektive donela je i priliku koju su rešili da prihvate – odlazak u Holandiju.

“Nama je prekretnica bila odgovor na jedno jednostavno pitanje: ‘Da li za 20 godina kada se budemo osvrnuli na svoj život, možemo da damo potvrdni odgovor na pitanje da li smo svojoj deci pružili sve što smo mogli?’ Da smo ostali u Srbiji, ovaj odgovor bi bio odričan. Iako je odlazak značio ogroman iskorak iz zone sigurnosti, rešili smo da se usudimo. Da znamo da smo probali. Imali smo veliku podršku od porodice i prijatelja, tako da su nam oni dali vetar u leđa.

Suprug je konkurisao na više različitih pozicija, uglavnom u Nemačkoj, da bi onda naišla ponuda koja nam je bila prihvatljiva. Posao se nalazio u Amsterdamu, u Holandiji. Dok smo u Nemačkoj bili više puta turistički, i imali smo veoma dobre prijatelje koji su tamo već živeli, u Holandiji nismo imali nikoga poznatog i nikada ranije je nismo posetili, čak ni turistički. Tako da nismo imali nikakvo ranije iskustvo sa ovom državom. Naš tok misli je bio da odemo, da ćemo probati, videti sve šta je i kako je, od suprugovog posla do svakodnevice, pa ćemo proceniti da li je to država za nas. Tešili smo se mišlju da kako god da bude, uvek možemo da se vratimo, jer imamo gde. A ukoliko se ne usudimo i ne probamo, pitaćemo se celog života da li smo propustili priliku”, započinje svoju priču profesorka srpske književnosti i jezika sa svetskom književnošću Olivera Vukašinović.

Kada su odlučili da prihvate ponudu, usledilo je istraživanje. U upoznavanju sa onim što ih čeka pomogli su im sajtovi za ekspate u Holandiji i online zajednice na kojima su ljudi delili lična iskustva, ali i korisne informacije o životu i radu u ovoj zemlji.

“Kasnije se ispostavilo da su u Amsterdamu živele i suprugove bivše koleginice sa porodicama, tako da smo se vrlo brzo zbližili i dobili nekog svog. U Amsterdam i njegove kanale i neku atmosferu koju nam je dočaravao smo se zaljubili na prvi pogled preko fotografija i snimaka. Uživo je više nego opravdao sva naša očekivanja.”

 

Posebna podrška stigla je od poslodavca

Veliku podršku po preseljenju dobili su od IT kompanije u kojoj je Oliverin suprug dobio posao. Pomogli su im pri selidbi, traženju stana, otvaranju računa u banci, podizanju prvih dokumenata, ali i svih drugih logističkih stvari. Paket preseljenja obuhvatao je i pomoć partneru, jer je čest slučaj da se radnici vraćaju u zemlje iz kojih dolaze upravo zbog nezadovoljstva partnera.

“Ta podrška je neverovatno mnogo značila. Posebno što nam je ćerka imala samo 2 godine kada smo se doseljavali. Osećali smo se sigurno i zbrinuto. Prvih mesec dana smo živeli u stanu koji nam je firma obezbedila, za to vreme smo birali svoj stan i završavali svu administraciju. Nakon toga smo se iselili i dočekali svoje stvari iz Srbije.

Ja sam imala i taj posebni vid podrške, kao partner. Taj koncept je bio nešto potpuno novo za mene i oduševio me je. Imala sam ličnu savetnicu koja je sa mnom razgovarala o stvarima koje su mi važne kada se budemo preselili, o mojoj karijeri, CV-ju, poslovnim mogućnostima u Holandiji, volonterskim programima, kursevima jezika, školama i mnogim drugim temama. Zavisno od mojih preferencija, ona me je usmeravala i davala informacije.

Imala sam i određeni budžet, koji je trebalo da iskoristim u prve dve godine života u Holandiji, i to na stvari koje bi doprinele mojoj integraciji. Odlučila sam da taj novac iskoristim na usavršavanje jezika. Na napredni nivo engleskog i početni holandskog jezika. Ideja koja je stajala iza ove podrške je da partneri krenu da žive van svog doma, da se druže, upoznaju, usavršvaju i sve više integrišu u život u novoj sredini. Da ne ostanu zavisni od partnera koji radi i njegovog poslovnog kruga poznanika.”

 

Pohod na vetrenjače

Zahvaljujući tome, nastao je blog Pohod na vetrenjače na kome Olivera deli svoja iskustva i priče iz Amsterdama. Iako je celog života želela da skupi hrabrost i da kroz pisanje deli sa svetom svoje misli, realizacija ideje se desila po odlasku u inostvanstvo.

“Selidbom u inostransvo, počela sam da slažem svoje prioritete i da na drugačiji način doživljavam svoj identitet i svrhu. Ta potraga za sobom pretvorila se u moj blog Pohod na vetrenjače. Jer svako od nas ima svoje borbe, kako unutrašnje, tako i spoljašnje, sa autoritetima, izazovima, svakodnevicom. Tu borbu i prevazilaženje svega što se nađe na putu, spremnost da se promene prigrle i asimiluju u naše dosadašnje iskustvo, to za mene predstavlja ime mog bloga. Doživljavam sebe kao neku pra-pra unuku Don Kihota, najvećeg simbola ovakvih jurišanja.

Sam blog se rodio dok sam bila trudna sa svojim sinom, prošle godine. Nekako je tada ideja sazrela i bila sam spremna da se usudim. Najzahtevnije, tehničke stvari, obuke i postavljanje samog sajta su se dešavale tada. Imala sam ogromnu podršku svog supruga. Što se inspiracije i tema za pisanje tiče, imam ih pregršt, samo sada malo nedostaje slobodnog vremena. Stiže se tako što se ne stiže nikada sve, jednog dana fokus bude na kuvanju i igranju s decom. Drugog dana na pisanju ili radionicama i predavanjima koje pohađam. Noć je definitivno doba kada se posvećujem sebi i svojim hobijima i učenju. A prioriteti se svakodnevno usklađuju i balansiraju. Kada deca spavaju.”

Holandija ukratko

Olivera Holandiju opisuje kao uređenu zemlju, dostojanstvenih i slobodnih ljudi. Ujedno i otvorenu, tolerantnu, spremnu na prihvatanje različitosti gde ljudi poštuju sebe, ali i jedni druge.

“Jedno od najvećih iznenađenja, kada smo se doselili, bilo je skoro potpuno odsustvo birokratije i administracije. Sve se obavlja online, šalje poštom, sve je brzo i lako dostupno, po meri građana. Sledeće iznaneđenje je bio besprekoran gradski i međugradski prevoz, kao i biciklistička infrastruktura.”

 

Kada govorimo o Holanđanima i društvenom životu, njihovo iskustvo je potpuno suprotno opštem mišljenju da su hladni, distancirani i grubi u ophođenju.

“Suprug je stekao nekoliko veoma bliskih prijatelja Holanđana na poslu. Dok su radili iz kancelarije, gotovo svakog petka posle posla su išli na piće. Tokom rada od kuće su bar jednom nedeljno išli na kafu ili na ručak zajedno. A sa nekima od njih se družimo i porodično, po kućama, ove posebne godine.

Sprijateljili smo se i sa više roditelja iz ćerkine škole. Pandemija nas je zbližila i uspostavili smo prisnije odnose nego što sam mogla da sanjam. Bukvalno smo stekli svoje selo u centru Amsterdama. Deca se često igraju posle škole jedna kod drugih, neko od nas skupi više dece pa ih vodi u park ili vannastavne aktivnosti. Neverovatno sam zahvalna na ovim odnosima. Posebno ove godine, kada niko od naših iz Srbije nije mogao da nas poseti, a ja sam bila trudna i rodila bebu.”

Posebno ističe i odnos koji se neguje između komšija, ali i odnos prema porodici i slobodnom vremenu svakog pojedinca.

“Ovde postoji i predivni kult komšija. Komšije su obično veoma prisne i tu su kao neko najbliži. Takav odnos smo uspostavili sa svojim komšijom, starijim Holanđaninom i jednim internacionalnim bračnim parom. Bukvalno prvih nedelju dana od kako smo se doselili u zgradu, zvali su nas na božićni branč. Posećujemo se, preuzimamo pošiljke jedni od drugih ukoliko neko nije kod kuće…

Holandija je zemlja u kojoj je veoma važan balans između poslovnog i privatnog života. Retko se ljudi rešavaju da rade prekovremeno. Porodica i slobodno vreme su im svetinja. Često ne rade ni puno radno vreme, pogotovo ukoliko imaju manju decu. Potpuno je prihvatljivo da žene reše da ne rade uopšte, stave karijeru na pauzu dok deca ne krenu u školu ili rade pola radnog vremena. Sve ovo je moguće, zbog visokog životnog standarda i mogućnosti da se pristojno živi i od jedne jače plate.”

Vreme, kartice i gragski prevoz

Neprijatnih situacija, kaže, do sada nije bilo. Malo joj je smetala vožnja motora i malih električnih automobila biciklističkim stazama, ali i to se sada promenilo. Jedino što joj se u Holandiji nije sviđalo jeste vreme.

“Nisam znala da je Holandija toliko kišovita. Nije problem u hladnom vremenu, temperature zimi retko padaju ispod nule. Problem je kiša koja gotovo svakodnevno pada. I to sitna kiša, koju nanosi vetar. U Amsterdamu u proseku, kiša pada svaki drugi dan u godini. Ali, evo, mogu sada reći da ma koliko bilo izazovno i dosadno u početku, posle neke 2, 3 godine smo se potpuno navikli i na ovo vreme. I to prihvatanje je bilo ponovo do nas. Kada te prođa tuga i depresija zbog preseljenja, kiša odmah manje smeta. I od sive, vlažne napasti postane romantična i lepa.”

 

U početku je bilo zbunjujuće plaćanje karticama, ali i korišćenje gradskog prevoza.

“Imali smo svakodnevno zbunjujuće situacije u prodavnicama, da želimo da platimo vizom, a da je prodavnica ne prima ili hoćemo da platimo kešom, a prodavnica prima samo kartice. Sva ova konfuzija je nastala zbog toga što Holanđani preferiraju svoju varijantu Maestro kartice koja se jednostavno zove pin kartica i bukvalno je svaka prodavnica ima, njome se čak može plaćati i na pijaci, pošto prodavci ne plaćaju gotovo nikakvu proviziju ukoliko je koriste. Interesantno je da je od 2018. godine i kupovina karata u gradskom prevozu dozvoljena isključivo putem platnih kartica, što često ume da zbuni turiste. Holandija teži što manjoj upotrebi gotovine i to se vidi na svakom koraku.

Takođe, u prvim mesecima nam se dešavalo da autobus koji čekamo na stanici gradskog prevoza, samo prođe i ne stane nam. Nismo znali da je ovde pravilo da ukoliko želiš da uđeš u određeni autobus, moraš da mahneš vozaču. Ukoliko to ne učiniš, vozač se ne zaustavlja ukoliko nema putnika koji žele da izađu na tom stajalištu. Što znači da kada putuješ autobusom, treba da pritisneš crveno dugmence stop neposredno pre nego autobus stigne na željenu stanicu. Tako vozač dobija obaveštenje da treba da se zaustavi.

Poruka za one koji razmišljaju da krenu njihovm stopama

Na pitanje šta je bitno da ljudi shvate i na šta da budu spremni kada novu zemlju odaberu za svoju i počnu novi život, Olivera odgovara:

“Veoma je individualan i različit odgovor na njega. Svi mi sa sobom nosimo mozaik svojih posebnih iskustva, očekivanja, osećanja i želja. Ako bih se usudila da generalizujem, mislim da je najvažnije da čovek pokuša da bude što otvorenijih shvatanja, da bude znatiželjan i tolerantan, pun razumevanja, kako prema sebi, tako i prema drugima. Da bude spreman da uči nove stvari svakodnevno, ali i da bude nagrađen svim nijansama i punoćom životnog iskustva.”

Njima su deca bila podstrek za odlazak, nekome su baš razlog da ostanu. Biti majka dvoje dece u inostranstvu je veoma izazovno, kaže, ali i neverovatno ispunjujuće iskustvo.

“Svakodnevni rast, svakodnevno prevazilaženje sebe, rastegljivanje sopstvenih granica, mogućnosti i iskustava. To ponekad ume da bude naporno, bolno i zamorno, ali je istovremeno nešto najlepše na svetu. Kada shvatiš da si svojoj deci pružio svet na dlanu i da oni već sada imaju neka toliko drugačija i šira razmišljanja i shvatanja, čak i od nas odraslih, a kamoli od nas u njihovim godinama. I ma koliko bilo zahtevno, iznova se potvrđuje kao najbolja odluka u životu i sutra bih ponovo to izabrala.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

Ostavi komentar