fbpx
Vrh

Jeste li čuli nekada za grad Surgut? Jedan je od najstrijih gradova Sibira i jedan od najhladnijih gradova Rusije, gde zima traje sedam meseci. Baš odatle dolazi Ljudmila Gagarina, koja se u Beograd doselila pred početak epidemije korona virusa. Po dolasku u Srbiju počela je da radi kozmetičke tretmane, a deo zarade odvaja u humanitarne svrhe. Zašto se odlučila da živi baš u Srbiji, čemu se najteže prilagodila i kako uspeva da od svog biznisa živi i bavi se humanitarnim radom pričala je za Otvoreni kofer.

Kakav je bio tvoj prvi susret sa Srbijom? Da li si odmah došla sa idejom da živiš ovde?

“U maju 2019. moja prijateljica i ja smo otišle na dvonedeljni odmor u Crnu Goru. Ona mi je predložila da na tri dana skoknemo u Srbiju. Priznajem da sam sumnjala da je to dobra ideja, jer nisam znala ništa o ovoj zemlji. Odlučile smo se za putovanje autobusom da bismo usput upoznavale krajeve kroz koje prolazimo i sećam se da sam odmah počela da se zaljubljujem u planine i serpentine. Pauzu smo pravili u Kruševcu, a onda stigli u Beograd.

Imala sam čudne senzacije, ali prijatne. Ljubazni ljudi, dobar odnos prema Rusima, gostoprimstvo, prijatne ulice, drugačija arhitektura od one koja me je oduvek okruživala, i neki poseban ritam života. Poslednjeg dana posete Beogradu, prijateljica je iznela neočekivan i uzbudljiv predlog: ‘Ljusi, hajdemo da živimo u Srbiji!’ Bukvalno sam odmah odgovorila: ‘Hajde!’ Već u oktobru 2019. smo izašle iz aviona na beogradskom aerodromu bez povratne karte za Rusiju.”

Kako je uopšte došlo do toga da potražiš dom u nekoj drugoj zemlji?

“Od 1997. godine živela sam u Sibiru. Kroz sve godine provedene tamo nisam uspela da se naviknem na klimu, čak sam razvila fobiju od hladnoće. Otkako znam za sebe, maštala sam da se preselim i skućim na nekom toplijem kraju sveta. Iskusila sam život u različitm gradovima Rusije, ali sam se stalno vraćala u Sibir svojim rođacima, koji bi mi uvek suviše nedostajali. Stoga sam morala doneti odsečniju odluku, a to je značilo da se preselim negde daleko, odakle ću se teže vratiti, dakle u drugu zemlju. Srbija se sasvim slučajno ispostavila kao zemlja za mene, a otkrila sam je u proleće 2019. prvi put. Čini me srećnom što sam sada tu, čak i sada kada traje moje najmanje drago godišnje doba (smeh).”

Radila si dosta različitih poslova, bila si prodavac, šef pozorišne grupe, koreograf, učiteljica… Otkud ideja za pružanjem kozmetičkih usluga?

“U Srbiji sam počela da se interesujem za proučavanje ponude kozmetičke industrije i pružanje usluga. Tada još nisam znala srpski jezik, a nisam baš stajala samouvereno ni sa engleskim. Znala sam da moram da savladam neki zanat, da nešto umem da stvorim svojim rukama. Za razliku od ranijih početaka, sada sam znala da mi je važno i da mi posao donosi zadovoljstvo. Izbor nije bio težak! Da nije bilo preseljenja u Srbiju, najverovatnije ne bih naučila šta znači raditi iz zadovoljstva. Pogotovo kada na kraju posla vidim lica zadovoljnih mušterije pomislim – ovo je najbolja nagrada za sve životne odluke koje sam donela!”

Kako si uspela da pokreneš svoj mali biznis u potpuno novoj zemlji, sa kojom se i ti sama tek upoznaješ? Jesi li imala nečiju pomoć?

“Da budem iskrena, odluka da pokrenem sopstveni biznis mi nije bila laka. Prvo sam se zaposlila kod jedne Ruskinje u malom salonu gde je ona jedina radila. Ali bilo nam je teško da radimo zajedno, drugačije smo gledale na posao i sve je odlučeno za jedno veče kada sam sa prijateljima razgovarala o situaciji. Moj prijatelj iz Sankt Peterburga, koga sam upoznala ovde u Srbiji pre godinu dana, i moja prijateljica srpkinja, koju sam takođe srela ovde u Beogradu, insistirali su da počnem da radim za sebe. Bojala sam se i pomisliti na to, ali su me ubedili da je ovo ispravna odluka. Prijatelj mi je pozajmio novac da kupim sve što mi je potrebno za posao, a prijateljica mi je pomogla da za nedelju dana sve kupim i prebacim na mesto gde ću raditi. Otvorila sam Instagram stranicu i ljudi su sami počeli da me pronalaze, a zatim pričaju svojim prijateljima o meni. Sada su se među mojim klijentima pojavili prijatelji. To se dešava kada bliski ljudi veruju u tebe, podržavaju i uvek su spremni da pomognu. Imala sam sreće što sam ovde stekla prijatelje kao što sam imala prijatelje u Rusiji.”

Baviš se i humanitarnim radom. Jel moguće i na koji način od zarade izdvajati za donacije?

“Počela sam da se bavim dobrotvornim radom još u Rusiji, to mi je oduvek bilo važno. Ali kada sam se preselila u Srbiju, prvo nisam mogla zbog finansijskih poteškoća. U tom periodu mog života i meni su pomagali ljudi kojima ću uvek biti zahvalna. Nije teško humanitarnu ideju pretvoriti u delo, ali prvo, morate da osetite da zaista želite da pomognete nekome. Onda vam nije teško da odvojite 5% od plate svakog meseca, ja tako radim. Treće, nikada ne razmišljajte o novcu da je vaše vlasništvo. Morate se prema njemu odnositi s poštovanjem i zapamtiti da voli kretanje. I najbolje od svega, kada je takvo kretanje novca usmereno na nešto dobro. Duboko verujem u to i da, ako pomognem ljudima, onda će neko jednog dana moći da pomogne mojim rođacima koji su u Rusiji, daleko od mene, i koji mi jako nedostaju.”

Kako je došlo do toga da doniraš novac za naša udruženja?

“Kada sam ponovo stala na svoje noge, poželela sam da nastavim da pomažem ljudima. Nisam bila jedino sigurna gde je najbolje da ga usmerim, ali sam imala sreće, jer mi se za manikir prijavila lepa devojka Ana. Otišla sam na njen Instagram profil i videla da pomaže obolelima od cistične fibroze, i da njeno udruženje upravo prikuplja novac za nabavku medicinskog pomagala njihovom saborcu. Nakon što sam upoznala Anu, koja i sama boluje od ove teške bolesti, nisam imala sumnje da ću novac donirati njima. Tako je Ana tražeći manikirku došla do mene, a moj dobrotvorni rad je kroz poznanstvo s njom dobio novi smisao i cilj, i zajedno s njom navijam za dolazak inovativne terapije Trikafta do svih kojima je potreban.”

Kako je izgledao taj prvi period prilagođavanja životu u Beogradu? Da li su očekivanja ispunjena?

“Generalno, kada sam se doselila u Srbiju, malo sam znala o ovoj zemlji i zato mi je, u nekom smislu, verovatno bilo lakše nego drugima. Ako nema očekivanja, onda neće biti ni razočaranja. Samo sam verovala svojim osećanjima i otišla u zemlju u kojoj sam se nekada osećala dobro iako je to trajalo neka 3 dana. Ali da budem iskrena, prvih godinu i po dana mi je bilo jako teško. Možda je to bilo zbog činjenice da je po mom dolasku, skoro odmah, počela epidemija, za koju niko nije bio spreman. Bilo je veoma teško započeti posao i steći finansijsku sigurnost. Takođe, možda zato što sam imala loše iskustvo u ličnim odnosima. Ili je moguće da jednostavno nisam bila dobro pripremljena za preseljenje u drugu zemlju.

Ali sada je sve u redu. Imam posao koji volim, okružena sam ljubaznim i veoma dobrim ljudima i konačno je došao trenutak kada sam skoro naučila da volim život onoliko koliko ga volite vi Srbi. Vi ste divni učitelji u ovome. Jer čak i samo ispijanje kafe je za vas čitav ritual.”

Šta ti se ovde sviđa i šta ti odgovara, a na šta ti je još teško da se navikneš?

“Ako me pitate: ‘Ima li nešto što mi se ne sviđa u Srbiji?’. Onda će mi biti teško da odgovorim na ovo pitanje. Da, postoje stvari na koje jednostavno nisam navikla. Ali to ne znači da je to nešto loše. Samo treba da shvatite da je zemlja potpuno drugačija i da postoje različite navike, drugačija pravila, drugačiji mentalitet. Kod nas u Rusiji kažu: ‘Ne idi u tuđi manastir sa svojom poveljom!’. Dakle, ovde sam i dalje gost, gde poštujem vlasnike, ali imam veliku sreću što ste gostoljubiv narod.

A šta mi se baš dopada u Srbiji, mogu da nabrajam u nedogled. Lepa klima. Tako različita arhitektura. Ukusna hrana. Odmeren način života. Odazivi, društveni, prijateljski raspoloženi ljudi. I još mnogo toga. Ali najvažnije je da sam ovde počela da se osećam slobodnije, naučila sam da vidim život i uživam u njemu.

Jesi li imala neku neprijatnu situaciju do sada?

“Da li mi se ovde nešto loše dogodilo? Svako od nas ima neprijatne situacije u životu, ali oni ostaju u prošlosti, a mi idemo dalje i gradimo svoj srećan život onako kako možemo. Ali ako se svaki put setimo prošlosti, to znači da ćemo živeti u prošlosti. Tada nećemo moći da idemo napred i nećemo moći da uživamo u životu. Stoga se ne sećam ničeg lošeg što mi se dogodilo u ovoj prelepoj zemlji.”

Srbi vole da se poistovećuju sa Rusima i da ih nazivaju braćom. Imamo li mi, kao dva naroda, po tvom mišljenju, zaista sličnosti?

“Kada razgovaram sa prijateljima iz Rusije o tome koliko smo slični sa vama, uvek imamo isti odgovor – ‘da, slični smo, ali smo u isto vreme veoma različiti’. Teško je objasniti. Jednom kada sam se taksijem vraćala kući, taksista mi je rekao: ‘Možda smo mi, Rusi i Srbi, različiti ljudi sa različitim mentalitetom, ali imamo jednu dušu’. Ove reči sam zapamtila, jer su se ispostavile kao istinite. Mnogo vama je ostalo u mentalitetu od Turaka, ali ne manje od Slovena. Možda se rečima i delima ne razumemo uvek i odmah, ali se nekako osećamo, razumemo intuitivno. Vi definitivno poštujete nas, ali i mi vas. I zato je vrlo ispravno da jedni druge nazivamo bratskim narodom. Uostalom, tako se braća ophode jedni prema drugima.”

Da li imaš neku poruku i koju za ljude koji razmišljaju da svoju zemlju zamene nekom drugom?

“Malo je verovatno da bih mogla da dam savet onima koji žele da promene državu. Zato što nju nisam promenila. Volim Rusiju. I uvek ću voleti. Ali bilo mi je zanimljivo da se preselim u drugu zemlju, naučim drugačiji mentalitet, vidim kako ljudi žive u drugoj zemlji. A Srbiju sam izabrala jer mi se činila bezbednom, a još više me je podstrekivao prijateljski odnos Srba prema Rusima.

Za one koji se presele u drugu zemlju da žive, kratkoročno ili dugoročno, savetovala bih: Prvo, da poštujete zemlju u koju putujete, pravila, ljude, navike ljudi, njihovu viziju i njihov mentalitet. Svaka država ima svoju istoriju. Nikada ne zaboravite da ste u poseti. Drugo, nemojte graditi očekivanja na osnovu onoga što vam drugi ljudi kažu. Svaka osoba ima svoj put. Neće biti očekivanja, neće biti razočaranja. Treće, nikada se ničega ne plašite. Postavite cilj i idite ka njemu sa samopouzdanjem. A ako ovaj cilj nikome ne šteti i samo će koristiti, onda će vam sam život dati ljude koji su vam potrebni i biće situacija koje će vas pokrenuti napred.

I ne zaboravite da budete zahvalni i ponekad dajte malo više od sebe nego što dobijate.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar