fbpx
Vrh

Teritorijalni sporovi, borba za pokrajinu bogatu naftom i strah od prelivanja nemira izvan granica Irana prelila se u nešto mnogo više od toga – najduži oružani sukob 20-og veka.  Prvi zalivski rat početkom osamdesetih godina prošlog veka započeo je Irak.

Ako na tadašnja dešavanja pogledamo drugačijim očima, očima običnog stanovnika, imamo dovoljno “iskustva” da se poistovetimo sa njim. Munira Habiba, mladog svršenog srednjoškolca, čekale su puška i uniforma. Kako bi izbegao rat i vojsku, odlučio je da pobegne, u Beograd.

“Završio sam srednju školu kada je kod nas počeo rat. Sećam se da sam sedeo sa drugom i on mi priča kako je poslao dokumenta da studira vani. Ja pomislim: ‘kako da idem, vidiš kakva je situacija?’, kaže on: ‘poslao sam da probam’. Tako sam i ja rešio da probam. Nemaš kud, samo je odlazak na studije u inostranstvo mogao da te spase da ne ideš u vojsku. Čuo sam da dosta ljudi studira u Jugoslaviji, aplicirao sam na Institutu za jezike u Beogradu”, priseća se Miki, kako ga “po srpski” ovde zovu.

Nakon tri meseca stigao je odgovor.

“Kada su stigla dokumenta, nisam ni pretpostavljao šta je. Video sam da piše nešto na engleskom, otvorio kovertu i bacio. Kasnije sam našao samo koverat, ali ne i papir. Srećom, stigao je u međuvremenu originalan dokument sa Instituta u Beogradu. Poslao sam sve neophodne papire i 18. aprila 1983. sa drugom došao u Beograd.”

Foto: Otvoreni kofer

Seća se svog dolaska, hotela Moskve i potrage sa rođakom Dželalom, čiju je samo adresu znao. Na toj adresi jeste našao Dželala, ali nekog drugog, s kojim je kasnije, kao student Rudarskog fakulteta, delio stan. Pre početka studija, bio je u obavezi da pohađa šestomesečni kurs jezika, a tokom studija i stručni.

“U početku nije bilo teško, imao sam društvo, upoznao ljude. Novac su nam slali roditelji prve godine, a druge država, ukoliko stekneš uslov. Bilo nam je bolje ovde, svakako, kad vidiš tamo rat i sankcije. Iz Beograda sam otišao u Kosovsku Mitrovicu, jer sam mogao duže da studiram. Tamo sam i završio fakultet 1990. godine.”

Iako je prvobitni plan bio da se nakon studija vrati u svoju rodnu zemlju, sukobi su se nastavili, prste je, kao po običaju, uplela Amerika, zbog čega je on i danas, 46 godina kasnije, ovde.

“Tada je kod nas počeo drugi rat, invazija na Kuvajt. To je bila katastrofa. Roditelji kažu šta ćeš da se vraćaš ovde, ali ja sam završio fakultet, nisam imao pravo na dalji boravak u Jugoslaviji. Bilo je, ako hoćeš da ostaneš, ili da radiš ili da se venčaš. Posao u struci nisam našao, ni tada ni kasnije, bilo je teško, onda sam odlučio da se oženim.”

Buduću suprugu upoznao je 1995. godine, kod tadašnjeg vlasnika auto-servisa u kom je radio.

“Objasnio sam joj situaciju, rekao za papire. Nemaš kud, ne razmišljaš više ni o čemu. Svi su me lepo prihvatili, niko nije pravio problem. Ja nisam musliman, ja sam hrišćanin. Još uvek smo u braku.”

Iako je poslednji put u Bagdadu bio pre više od 28 godina, zadovoljan je ovde. U međuvremenu je ostao bez oca i majke, jedan brat je otišao u Nemačku, dok sestra i ostala tri brata, lekar, oficir i građevinski inženjer, još uvek žive u Iraku.

“Želeo sam da se vratim, ali mi situacija to nije dozvoljavala. Kad vidiš šta se tamo dešava, a tebi ovde dobro, znaš kome je bolje. Normalno da sam zadovoljan. I dan danas radim fizičke poslove, ali se ne žalim, jer kad nemaš nikoga bolje da radiš bilo šta. Da sam znao ne bih završavao fakultet, sada diplomu niko ne vrednuje, nije kao pre. U početku je sve bilo lepo i bilo je mnogo više slobode nego danas.”

Kako je izgledao život pre rata u Iraku? Jednom rečju – super.

“Dan danas se sećam mojih šetnji kroz centar grada, odlaska u bioskop sa društvom… kao san, možeš da pitaš bilo koga. Imali smo normalan život, završiš fakultet, država za tri meseca mora da ti nađe posao…. Ali eto, dosta vremena je prošlo. Zaboravio sam Irak. Više od četiri decenije sam ovde. Srbiju doživljavam kao svoju zemlju.”

Od kada je u Srbiji, kaže, nije imao nikakvih problema, nije bilo neprijatnih iskustava. Stekao je dosta prijatelja i ne žali ni za čim.

“Šta je bilo bilo je, kad pogledam situaciju, zadovoljan sam”, zaključuje Miki.

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar