fbpx
Vrh

“Bio sam jedan od dvojice Zambijaca među sto prijavljenih koji su te 2011. godine dobili priliku da dođu u Srbiju. Moji su brinuli što idem u nepoznatu zemlju. Da li sam se plašio? Ko se ne bi plašio da sa 18 godina ode u drugu zemlju i počne život ispočetka? Nije lako. Za takav korak je potrebna hrabrost”, priseća se Pule Mukuma svog dolaska.

U Srbiju ga je dovela stipendija za koju je aplicirao nakon završene srednje škole.

“Različite zemlje nudile su stipendije za Zambijce. Odlučio sam da se prijavim i za stipendiju u Lusaki, mom rodnom gradu, i za inostranstvo. Nudili su mi stipendiju za Rusiju, Tursku i Srbiju, ali sam ja izabrao Srbiju. Razlog? Znao sam za Srbiju zbog fudbalera i Đokovića, i za Jugoslaviju kroz istoriju, samo što nisam znao kako će da mi bude. Moj ujak je bio vezan za Jugoslaviju, pa me je posavetovao: idi za Jugoslaviju, biće ti ok”.

Od kursa srpskog jezika do posla i master studija

Tako se pre nepunih deset godina našao na Avali, gde su bili smešteni učesnici programa Svet u Srbiji, koji već godinama organizuje Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Program pruža priliku studentima iz svih delova sveta da upoznaju našu zemlju, tako što će savladati srpski jezik, a potom nastaviti osnovne, master ili doktorske studije na izabranim državnim fakultetima u Srbiji.

“U odmaralištu, u kom smo bili smešteni, svakodnevno su dolazili profesori sa Filološkog fakulteta kako bi nam držali časove srpskog jezika, što je trajalo osam meseci. Stekao sam B2 nivo, a onda sam upisao ekonomiju, to sam uvek hteo. U srednjoj sam bio odličan đak kada su u pitanju matematika i računovodstvo. Oduvek sam bio lud za brojevima”.

Iako je osnovne studije završio bez većih poteškoća i upisao master studije, početak je otežavala stručna terminologija, s kojom se nije susretao na kursu srpskog jezika.

“Kad učiš jezik, učiš samo gramatiku, nema stručnih termina, pa sam na faksu učio paralelno i na engleskom i na srpkom. Posle dve godine bilo je mnogo lakše. Imao sam dobre profesore i asistente, ali i kolege. Svi su pomagali, izlazili su mi u susret kad god je to bilo potrebno”.

Od stipendije je, kaže, moglo lepo da se živi, jer smeštaj u Studentskom gradu na Novom Beogradu nisu plaćali, kao ni obroke u menzi. Prvobitan plan je bio da se po završetku studija vrati u Zambiju, čak ga je i posao tamo čekao. Međutim, vreme je učinilo svoje.

“Kad sam tu odluku doneo, bio sam tinejdžer, nisam znao šta me čeka. Nakon diplomiranja bio sam na razgovoru u jednoj firmi koja ima filijale i u Africi. Plan je bio da budem finansijski menadžer u Zambiji, ali prvo ovde da radim, naučim posao, shvatim kako firma posluje, a onda preuzmem odgovornost tamo. Međutim, planovi su mi se promenili. U međuvremenu sam dobio posao u jednoj britanskoj firmi i ostao. Vremenom shvatiš da možeš i ovde da kreiraš svoju karijeru. Sada prelazim na novi posao gde ću se baviti konkretno finansijama, što je moja struka.”

  Sličnosti, razlike i odustajanja

Između Zambije i Srbije nema nekih sličnosti, pa je bilo potrebno prilagoditi se na sve, najviše na vreme, ljude i kulturu.

“To je bio kulturni šok. Sneg na primer nikada nisam video u životu. Prvi put sam ovde doživeo zimu. Onda, gde god da odeš čuješ samo srpski. Na početku je bilo zeznuto, zamalo sam odustao, jer nikad nisam živeo u inostranstvu. Rekao sam: ‘Ne mogu ja ovo’, ali sam dosta pričao sa porodicom. Govorili su mi da moram da radim i da budem strpljiv i da će sve biti ok, tako da mi je njihova podrška dosta pomogla”.

I pored brojnih razlika, život je, kaže, postao svuda isti.

“Oni koji imaju para lepo žive, oni koji nemaju njima je teško, sve zbog globalizacije. Razlika je u klimi i jeziku, ali se na kraju sve izjednačava. U Srbiji ima više jednakosti u poređenju sa Zambijom, tamo je nejednakost veća.”

Srbija kao druga kuća

Neprijatnih situacija nije bilo. Ljudi su ga super prihvatili i pomagali kad god je trebalo, kaže. Stekao je mnogo prijatelja, a sa nekima igra i fudbal. Na pitanje da li vidi Srbiju kao svoju zemlju odgovara:

“Ovo mi je druga kuća. Uvek kažem da imam dve kuće: Zambija i Srbija.”

“Ljudi su danas naviknutiji na strance nego ranije. Mada reakcija uvek ima. Kad odem u radnju i progovorim srpski, radnicama je čudno. Čim vide stranca, odmah počnu na engleskom. Sa taksistima recimo odmah pričam srpski”.

Kući odlazi kad god se zaželi svojih. Kada su shvatili da se snašao i prilagodio, ali i da ovde može lepo da se živi, poželeli su i oni da dođu.

“Vide da sam srećan, ne žalim se. Može svuda da se živi lepo, samo moraš da se trudiš da ne odustaneš. Ja sam taj tip čoveka koji ne voli da se žali mnogo. Što se više žalim, više vremena gubim da nešto uradim i više se stresiram. Plan mi je da ostanem ovde, steknem iskustvo. Ne planiram da bežim.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar