fbpx
Vrh

Aleks Blagojević je rođen u Australiji, prve korake pravio je u Bosni i Hercegovini, detinjstvo je proveo u Srbiji, a odrastanje nastavio na Novom Zelandu. Kasnije su usledila putovanja po Evropi, Africi i Aziji, da bi pre dve godine odlučio da proda sve što ima i dođe da živi u Beograd.

“Otac mi je iz Bosne, majka je Novozelanđanka, upoznali su se u Australiji. Kada sam imao šest meseci, preselili smo se u Bosnu i Hercegovinu gde smo živeli neke dve tri godine, a onda smo došli u Srbiju. Živeli smo na Senjaku. Svako je svakoga znao, svako se sa svakim družio. Kada smo 1993. godine otišli na Novi Zeland, toga nije bilo. Novozelanđani su specifični, ne vole ljude koji nisu njihovi. U školi smo nosili uniforme, svako jutro smo išli u crkvu, pa u školu. To je bio takav kontrast u odnosu na Senjak, taj engleski mentalitet. Nije bilo prijatelja, familije. Dosta se promenilo u poslednjih pet, deset godina. Novi Zeland sve više postaje multikuluralna zemlja”, priča Blagojević.

Prvi posao dobio je sa 11 godina, u restoranu porodičnog prijatelja. U radni odnos je stupio sa 16 godina. Radio je i kao kuvar, i na građevini, uređivao bašte, otvorio restoran, čak je neko vreme bio i u filmskoj industriji, bio je i agent za nekretnine, da bi pre nekoliko godina pokrenuo i sopstven biznis. Ipak, na život na Novom Zelandu se ni dvadeset godina kasnije nije navikao.

“Tamo je sve materijalno, osećaš se usamljeno. Nemaš prijatelje, neko drugo zadovoljstvo. Sve je nekako u parama. I ovde se to dešava, ali nije uslov za prijateljstvo. Život ti postane sto milja na sat, postaneš asocijalan i sve počneš da gledaš kroz pare. Budeš uspešan u svom poslu, ali izgubiš sam sebe.

Iako je to bio jedan od razloga zašto je dugo razmišljao da se vrati u Srbiju, nije bio jedini.

“Neka radoznalost me je uvek vukla da se vratim ovamo. To što mi je tamo falilo, što nisam imao, uvek bih ovde našao. Ono što meni treba, Novi Zeland nije imao da mi ponudi, ta pripadnost, zajedništvo. Osećam da pripadam ovde. Želim da upoznam nove ljude, steknem prijatelje. Beograd nije samo Beograd, ima neku dušu. Jednostavno je drugačije. Putovao sam svuda po Evropi, bio sam i na Baliju i u Južnoj Africi, ima mnogo lepih mesta. Neke stvari jesu lepše, ali Beograd, Srbija generalno, ima nešto, neki šmek.”

Nedostatak osećaja pripadnosti i radoznalost, ali i brz život, trka za novcem i nedostatak vremena naterali su ga da počne sve ispočetka, tamo gde se oseća zadovoljnije.

“Pre tri, četiri godine rekao sam sebi da moram da uradim nešto povodom toga. Nakon što sam proveo odmor u Srbiji, 2018. godine, odlučio sam da se preselim ovde. Počeo sam da prodajem sve što imam na Novom Zelandu, i kuću i biznis. Teško je odseliti se, ceo život ti je tu, ali to je izazov. Došao sam i rešio da sredim kuću koju imamo ovde i izdam je. Uvek sam planirao ranije, dve, tri godine unapred. Sada sam odlučio da dođem da se odmorim, da nađem sam sebe, da nađem svoj neki život. Došao sa otvorenim umom bez očekivanja.”

Ovde mu se posebno sviđa otvorenost kod ljudi i gostoprimstvo, ali i kultura i tradicija koje se i dan danas poštuju.

“Na Zapadu su ljudi više introvertni. Nikad ne znaš na čemu si sa nekim, svi su ljubazni, ali ne znaš šta ti misle. Isto je i sa vezama. Ovde kada im nešto smeta kažu i to je osvežavajuće. To se meni toliko sviđa. Takođe, ovde znaju kako da te ugoste, toga nema tamo. Ovde postoji neki red i to je baš lepo videti, to se oseti. Više se ulaže u obrazovanje dece i njihovo vaspitanje. Tamo su deca mnogo razmažena i ništa ne poštuju.

Kada je reč o negativnim stranama, Blagojević kaže da ih nema mnogo, ali ističe stvari koje stranci najčešće nabrajaju, odnosno, primećuju.

“Najteže mi je bilo da se naviknem na papirologiju i administrativne stvari, jer ono što na Novom Zelandu završim za dva sata, ovde mi treba dve nedelje. Druga stvar je to što mnogo ljudi ovde voli da se žali. Misle da je život u inostranstvu super. Ti bi da odeš na Zapad gde je bolje, ali ako odeš, moraćeš da radiš 50, 60 sati nedeljno i kada platiš stan i sve račune bićeš u plusu ako uporediš sa platom ovde, ali ne i ako uporediš sa radnim satima. Nije to samo odeš, radiš i zaradiš. Još nešto što sam primetio jeste da ljudi ovde ne umeju da čekaju na red i ne puštaju te u saobraćaju. Jedna devojka mi je jednom rekla ‘problem sa Srbima je što svi imaju kompleks da nisu dovoljno dobri’, i ja imam taj osećaj.”

O povratku na Novi Zeland ne razmišlja. U planu mu je obilazak Evrope i Azije kada se situacija sa virusom korona smiri, ali i da se posveti hobiju – fotografiji.

“Kupio sam kamper, sad ga renoviram, pa planiram da vozim od Bugarske do Ukrajine i Gruzije i onda do Kazahstana, pa da se vratim preko Turske. Nemačka mi se mnogo dopada, sa biznis strane, to je neka sredina između Srbije i Novog Zelanda, ima svoju kulturu, imaju red. Idealno bi bilo da imam bazu ovde, a radim u Nemačkoj ili nešto slično, da nešto izvozim odavde i u nekom smislu pomognem. Voleo bih da ostanem. Ipak, srce mi pripada ovde.”

 Preuzimanje teksta je dozvoljeno u originalu uz pozivanje na izvor, odnosno, linkovanje ka strani odakle je sadržaj preuzet.

OSTALE PRIČE

Ostavi komentar